Šta je tranziciona pravda?

Tranziciona pravda, oblast koja izučava načine postupanja prema prošlim kršenjima ljudskih prava u društvima u tranziciji, jedan je od najvažnijih instrumenata procesa demokratizacije koji vode međunarodne organizacije zato što može da funkcioniše kao efikasan katalizator postkonfliktnog pomirenja i stabilizacije.

Danas se tranziciona pravda često brka sa međunarodnom pravdom i krivičnim gonjenjem. Međutim, kao što ovaj projekat pokazuje, tranziciona pravda ima dalekosežnije ciljeve od pukog suđenja počiniocima zločina.

Njen glavni cilj je da izgradi održiv mir i pomogne tokom demokratizacije putem isceljenja društva i pomirenja

Prema Međunarodnom centru za tranzicionu pravdu, postupci tranzicione pravde obuhvataju:

  • pozivanje kršilaca ljudskih prava u prošlosti na odgovornost putem krivičnog gonjenja i vansudskih oblika istrage (kao što su mehanizmi za utvrđivanje istine);
  • reparacija za žrtve i napori da se zadovolje njihove potrebe;
  • transformacija  sistema bezbednosti, tako da odgovaraju za kršenja ljudskih prava u prošlosti i potencijalno uklanjanje kršilaca ljudskih prava iz javnih ustanova;
  • i reformisanje javnih institucija da bi se sprečilo ponovno kršenje ljudskih prava iz prošlosti.

Tranziciona pravda obuhvata i širok spektar mehanizama za utvrđivanje istine kao što su inicijative za istraživanje, komisije i centri za dokumentaciju. Tranziciona pravda se na taj način udaljava od nekadašnjih kršenja ljudskih prava i utire put ka stabilnim i demokratskim režimima zasnovanim na vladavini prava.

Tranziciona pravda u bivšoj Jugoslaviji

U bivšoj Jugoslaviji, stepen kršenja ljudskih prava prevashodno je uspostavio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), a kasnije i domaća tužilaštva za ratne zločine. Prema Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, preko 130.000 ljudi izgubilo je živote u bivšoj Jugoslaviji tokom 90-ih.

Potreba da se odgovara za zločine iz prošlosti je ogromna, naročito kada se uzme u obzir osporavana priroda sukoba i aktuelno neslaganje po pitanjima uzroka i tokova rata.

Napori tranzicione pravde u bivšoj Jugoslaviji ispočetka su bili spori i usredsređivali su se na krivično gonjenje počinilaca ratnih zločina. U Bosni i Hercegovini se od 2005. godine gone počinioci zločina na nivou kantona i distrikta, kao i pred Većem za ratne zločine Suda Bosne i Hercegovine.

U drugim zemljama bivše Jugoslavije napredak je mnogo sporiji i nesigurniji. Hrvatska je osnovala specijalna veća za bavljenje slučajevima ratnih zločina 2003. godine, a  Srbija je iste godine osnovala Veće za ratne zločine pri Okružnom sudu u Beogradu, koje se suočava sa mnogim izazovima kao što je zastrašivanja svedoka.

Zastrašivanje svedoka predstavlja posebno ozbiljan problem na Kosovu u slučajevima koje vodi Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i u istragama koje su 2000. godine pokrenuli međunarodni tužioci.

U skorije vreme, u regionu su pokrenuti i drugi mehanizmi za utvrđivanje istine pored sudskih, kao što su domaći centri za utvrđivanje činjenica, regionalna komisija za utvrđivanje istine REKOM i nekoliko inicijativa za utvrđivanje činjenica preko različitih centara za istraživanje i dokumentaciju.

Lustracije i reparacije su se takođe našle na dnevnom redu u pojedinačnim zemljama; međutim, napredak je u svim ovim oblastima strašno spor. Zato je važno obezbediti neprekidno medijsko izveštavanje o naporima Tranzicione pravde u zemljama bivše Jugoslavije i informisati domaću, kao i međunarodnu javnost o napretku koji je postignut na ovom polju.