Komentar 23 Jan 18

Ubistvo Ivanovića pokazuje da Srbija i Kosovo moraju da sarađuju

EU mora da iskoristi momenat koji je proistekao iz zajedničke saradnje na istrazi ubistva Olivera Ivanovića, te da insistira na daljem zajedničkom radu tužilaca Srbije i Kosova u rešavanju teških zločina.

Marija Ristić BIRN Beograd
Nakon ubistva Olivera Ivanovića u Mitrovici su paljene sveće i polagano cveće. Foto: AP/Beta.

Radeći zajedno na istrazi ubistva Olivera Ivanovića, koji je prošle sedmice ubijen u Mitrovici, tužilaštva Srbije i Kosova su prvi put, otkako je Kosovo proglasilo nezavisnost pre deset godina, odlučila da zvanično sarađuju.

Ovaj potez, iako bez presedana, nije iznenađujući, s obzirom na značaj pronalaženja odgovornih za ubistvo, koje je izazvalo šok i strah i među Srbima i među Albancima.

Ulog u rešavanju ovog slučaja velik je i za Srbiju i za Kosovo. Priština mora da pokaže da podržava vladavinu prava, nakon pitanja koja su se javljala poslednjih nekoliko meseci zbog tenzija oko utvrđivanja granice sa Crnom Gorom, kao i pokušaja poslanika vladajućih koalicionih stranaka da zaustave rad Specijalizovanih veća Kosova, sa sedištem u Hagu.

Kosovo takođe mora da pokaže da može sprovoditi zakon i na severu Kosova, gde živi mahom srpsko stanovništvo i gde je ubijen Ivanović, ali gde jake veze sa Srbijom znače da je Prištini teško da nametne svoju zakonsku volju.

Srbija, sa druge strane, želi da razbije glasine i navode da je ubistvo Ivanovića političko i da trag dokaza vodi ka Beogradu. Takođe želi da pokaže da je i dalje odgovorna za red i zakon na severu Kosova, kao što kaže glavna stranka Srba sa Kosova, Srpska Lista, koju Beograd podržava.

Evropska unija, koja je posrednik u dijalogu između Prištine i Beograda za normalizaciju međusobnih odnosa, treba da iskoristi ovu neobičnu saradnju povodom istrage Ivanovićevog ubistva, kako bi se nastavila saradnja između pravosudnih organa Srbije i Kosova.

Ovo je posebno važno jer se uskoro završava mandat Misije EU za vladavinu prava na Kosovu (EULEX), preko koje idu zahtevi za pravnu pomoć od Prištine do Beograda i obrnuto.

Misija će verovatno napustiti Kosovo ove ili sledeće godine. Njena ovlašćenja su već smanjena, a slučajeve je preuzelo kosovsko tužilaštvo.

Zbog nesaradnje između Prištine i Beograda, može se desiti da izvršioci teških dela izbegnu pravdu.

BIRN je 2015. godine pisao o tome kako zbog nepostojanja saradnje između policije i pravosuđa Kosova i Srbije, osuđeni kriminalci sa Kosova ili iz Srbije mogu izbeći izdržavanje zatvorskih kazni za zločine koje su počinili, samo prelaskom granice.

Među najistaknutijim primerima za to je slučaj Lemje Džeme, koja je na Kosovu zbog korupcije bila osuđena na tri godine zatvora. Ona je pobegla u Srbiju gde je bila do trenutka kada je slučaj zastario, a zatim se vratila u svoj rodni grad na Kosovu kao slobodna osoba.

Slično je i u slučaju Predraga Vulićevića, državljanina Srbije, koga je u martu 2015. godine u severnoj Mitrovici uhapsila kosovska policija, na osnovu Interpolove poternice raspisane od strane srpskih vlasti.

Vulićević je pobegao iz Srbije kako bi izbegao trogodišnju zatvorsku kaznu za krijumčarenje narkotika i druga krivična dela. Na Kosovu je zadržan u pritvoru, a kasnije oslobođen, pošto Srbija nije podnela zahtev za izručenje, jer ne sarađuje sa kosovskom policijom.

Čak je i EULEX-u u punom mandatu bilo teško da vodi istrage, hapsi i procesuira kriminalce koji su imali veze i u Prištini i u Beogradu.

Situacija je naročito teška kada je u pitanju procesuiranje ratnih zločina; uprkos činjenici da su Kosovo i EULEX, preko UNMIK-a, izdali više od 50 poternica za građane Srbije, nijedan od njih nije nikada izručen, niti uhapšen.

Istražitelji EULEX-a su završili istragu masovnih ubistava u kosovskim selima Suva Reka i Meja koja su počinjena 1999. godine, ali nisu mogli da uhvate navodne počinioce, za koje se veruje da su u Srbiji, i pored sporazuma o saradnji koji je EULEX imao sa Beogradom.

Od 2016. godine pokretanje novih slučajeva nije u nadležnosti EULEXa. Tako da je, s obzirom da nove slučajeve za ratne zločine vodi kosovsko tužilaštvo, saradnja sa Srbijom de facto blokirana.

Ovo očigledno predstavlja veliki problem jer u 90 odsto slučajeva koje vode srpsko i kosovsko tužilaštvo, žrtve se nalaze u jednoj, a počinioci u drugoj zemlji.

Tužilaštvo za ratne zločine Srbije u poslednje tri godine nije pokrenulo ni jednu optužnicu za ratne zločine na Kosovu, dok je kosovsko tužilaštvo uspelo da pokrene slučajeve protiv bivših boraca Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), jer su jedini osumnjičeni kojima se može suditi.

Srbija smatra da ima univerzalnu nadležnost da vodi istrage o svim zločinima počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije, a Kosovo smatra da pošto je nezavisna država, srpski tužioci nemaju ovlašćenja da sprovode istrage unutar njegovih granica. Prištinske vlasti takođe su saopštile da Beograd odbija njihove ponude za pravnu pomoć, jer dolaze iz države koju Srbija ne priznaje.

EU je u velikoj meri posvetila pažnju ovom pitanju jer je složeno i politički osetljivo. Čak su i za lakše zadatke, kao što je pravosudna integracija severa Kosova u pravosudni sistem Prištine, Briselu bile potrebne godine za njihovo sprovođenje. Zvaničnici EU često ukazuju na regionalnu saradnju kao ključni element u procesu pridruživanja EU, ali to ne znači da je reč samo o saradnji po ekonomskim pitanjima.

To takođe znači da mnogo teži slučajevi, kao što su organizovani kriminal i ratni zločini, moraju da budu deo dijaloga između Prištine i Beograda kojim posreduje EU, jer kako pokazuje tragična smrt Olivera Ivanovića, ovi problemi neće jednostavno nestati ako se ignorišu, već će se pre ili kasnije vratiti da progone.

Mišljenja izražena u ovom komentaru su isključivo misljenja autora i ne odražavaju nužno stavove BIRN-a.

Disqus

blog comments powered by Disqus