Reportaža 25 Jun 13

Stihija gradnje spomenika na Balkanu

Od završetka sukoba na Balkanu izgrađeno je na stotine ratnih spomenika, ali mnoge vlade nemaju kontrolu nad tim koliko se na njih javnih sredstava troši i da li novi spomenici izazivaju tenzije među etničkim grupama.

Elvira M. Jukić, Siniša Jakov Marušić, Milena Milošević, Boris Pavelić, Edona Peci, Marija Ristić
BIRN
Sarajevo, Skoplje, Podgorica, Zagreb, Priština, Beograd

U poslednje dve decenije, širom bivše Jugoslavije izgrađen je rekordan broj novih spomenika – na stotine, možda čak i hiljade njih.

Ukupni troškovi procenjuju se na stotine miliona evra – verovatno nekoliko milijardi – u siromašnim zemljama koje često muku muče da iz državnog budžeta omoguće finansiranje javnih službi ili žrtvama rata obezbede skromna socijalna davanja.

Istraživanje BIRN-a pokazalo je da većina vlada u regionu nema predstavu o tome šta je sve izgrađeno i gde, ili koliko je to koštalo građane – ne samo finansijski već i time što je učvrstilo etničke podele koje su i dovele do rata.

Spomenicima se obično odaje pošta palim borcima, žrtvama sukoba, istorijskim herojima, stranim saveznicima ili, u nekim slučajevima, ljudima koji se u drugim zemljama smatraju ratnim zločincima. Samo mali broj njih promoviše pomirenje ili etnički univerzalan doživljaj mira.

Umesto toga, spomenici često zagovaraju selektivno ili podeljeno viđenje skorašnje istorije – dižući napetost među etničkim grupama – ponekad do te mere da postaju mete napada i agresivnih protesta, kao što je to ove godine bio slučaj u BiH, na Kosovu i u Srbiji.

Nedostatak sveobuhvatnih propisa, uz stihijsku izgradnju spomenika koju nadgledaju opštinske, a ne državne vlasti, posebno je problematičan u BiH i na Kosovu, koji su najviše stradali u sukobima na Balkanu u poslednje dve decenije.

Ni bosanske ni kosovske centralne vlasti ne poseduju zvanične podatke o tome koliko je spomenika podignuto u posleratnom periodu ili koliko je javnih sredstava uloženo u ove projekte.

U Ministarstvu ljudskih prava i izbeglica BiH, delimično nadležnom za pitanja kulture sećanja, BIRN-u je rečeno da ne postoji centralizovana  evidencija.

“Ministarstvo ljudskih prava i izbeglica nema dovoljno vremena ni resursa da se posveti sakupljanju takvih podataka”, kaže Saliha Đuderija, pomoćnica ministra.

Dozvolu za gradnju spomenika u BiH izdale su 143 opštine, mada su mnogi izgrađeni i bez prethodnog odobrenja.

Međutim, iako eksperti smatraju da je u BiH izgrađeno na stotine spomenika posvećenih ratu vođenom u periodu između 1992. i 1995. godine, čak ni opštine ne mogu da kažu tačno koliko.

“Niko ne zna koliko je utrošeno”

U Ministarstvu kulture Kosova za BIRN kažu da ne postoji potpuna dokumentacija o spomenicima ili troškovima, ali insistiraju na tome da se neka evidencija vodi još od 2002. godine.

“Pre više godina, izvršen je preliminarni popis, ali on nije bio dovoljno precizan”, kaže Vjolca Aliju, direktorka Odeljenja za kulturnu baštinu Ministarstva, opisavši ovo pitanje kao “veoma osetljivo”.

Džejlane Hodža, izvršna direktorka Saveta za kulturnu baštinu Kosova, napominje da se zbog nedostatka podataka suočava sa “ozbiljnim problemima”.

“Savet je zadužen da proceni kulturnu baštinu koju država mora da zaštiti. Mi predlažemo i podnosimo zahteve za konkretne slučajeve, ali oni moraju da proisteknu iz popisa koji ne postoji”, kaže za BIRN Hodža.

Ona za nedostatak bilo kakvog popisa krivi nesposobne službenike Ministarstva kulture Kosova.

“Ministar kulture Memli Krasnići pokazao je u nekoliko navrata da želi da se ovo uradi, ali je okružen nesposobnim ljudima koji nemaju pojma kako da reše ovaj problem”, tvrdi Hodža.

Vlasti u Hrvatskoj priznaju da su potrošile milione evra na gradnju spomenika u čast boraca i žrtava iz rata za nezavisnost, vođenog od 1991. do 1995, ali ni one ne mogu da otkriju tačan iznos troškova.

'Spomenik hrvatske pobede" u Kninu | Foto: Roberta F., Wikimedia Commons

Jedan od pokazatelja veličine ulaganja jeste “Spomenik hrvatske pobede” u Kninu, otkriven u avgustu 2011. godine.

Samo ovaj spomenik, jedan od stotina podignutih u Hrvatskoj nakon završetka sukoba, koštao je državnu kasu više od milion evra; zapravo, on se pokazao toliko skupim da su osiromašene vlasti uspele da ga isplate tek godinu dana posle njegove izgradnje.

U Hrvatskoj je, međutim, pristup estetici kulture sećanja nešto uređeniji, budući da spomenici žrtvama rata moraju da poštuju određene standarde.

I u Srbiji u Ministarstvu kulture kažu da ne postoje zvanični podaci o broju spomenika izgrađenih u poslednjih pet godina.

Na državnom nivou, međutim, u Srbiji nije podignut nijedan ratni spomenik u poslednjih pola decenije, iako postoje planovi za izgradnju memorijalnog kompleksa posvećenog svim žrtvama ratova devedesetih.

Spomenik žrtvama rata i srpskim 'braniocima' u Beogradu

Foto:  Wikimedia Commons

Grad Beograd je 2012. godine podigao spomenik posvećen žrtvama rata i srpskim “braniocima” koji je koštao 625.000 evra, ali su humanitarne grupe kritikovale ovaj potez tvrdeći da vlasti ponižavaju žrtve izjednačavajući ih sa borcima.

Država Srbija troši još i 477.227 evra godišnje na održavanje muzeja bivšeg jugoslovenskog lidera Josipa Broza Tita u Beogradu.

“Motivi često politički”

Vlasti u Crnoj Gori mogu da obelodane za koliko je novih spomenika odobrena gradnja u poslednjih nekoliko godina, ali ni one ne mogu da kažu koliko je novca utrošeno na njih.

“Od 2008. godine Ministarstvo kulture odobrilo je podizanje 13 spomen-lokacija (spomenika, spomen-ploča, spomen-bista), imenovanje 63 ulice i preimenovanje jedne javne institucije”, rečeno je za BIRN u Ministarstvu kulture Crne Gore.

Zakon Crne Gore nalaže da spomenici smeju da se grade samo u znak sećanja na važne događaje, istaknute osobe, borce za slobodu, civilne žrtve rata, velike tragedije, radi negovanja humanitarnih ideala i kulturno-istorijske tradicije. Gradnju mora da odobri i Ministarstvo kulture.

Međutim, u Ministarstvu kažu da samo lokalne vlasti mogu da znaju jesu li odobreni spomenici izgrađeni i po kojoj ceni.

“Projekti se često pokreću na brzinu, bez usvojenog plana, a motivi za sprovođenje delom su povezani sa aktuelnim političkim dešavanjima”, ističe za BIRN istoričar umetnosti Aleksandar Čilikov.

Vlada Makedonije jeste izašla u javnost sa iznosom potrošenim na raskošnu i kontroverznu obnovu glavnog grada po imenu “Skoplje 2014”. Sredinom aprila ona je obelodanila da troškovi iznose 208 miliona evra, uključujući sve spomenike, građevine i trgove do sada izgrađene u sklopu projekta.

Kip Aleksandra Velikog u Skoplju | Foto: Wikimedia Commons

Gradska opština Centar dobila je 60 miliona evra od ukupnog iznosa, koje je uglavnom potrošila na gradnju novih spomenika, uključujući i 10,5 miliona evra za kip Aleksandra Velikog.

Pored tridesetak spomenika koji su deo “Skoplja 2014”, skoro svaka od 80 opština u Makedoniji podigla je od svojih para jedan ili dva spomenika u poslednjih pet godina.

Institucije centralne vlasti u Makedoniji nemaju uvida u te troškove, niti saznanja šta je tačno izgrađeno ili zašto.

“Svaka porodica želi svoj spomenik”

Nedostatak uvida u javnu potrošnju očigledno predstavlja razlog za zabrinutost građana u osiromašenim zemljama.

Međutim, to što nema kontrole nad time kakvi se spomenici grade, zabrinjava i zbog procesa posleratnog pomirenja.

Neregulisana gradnja spomenika znači da oni nude selektivno viđenje skorašnje istorije, bilo da su etnički ili politički “zapaljivi”, slave ratne ubice i učesnike u etničkom čišćenju ili narušavaju dostojanstvo žrtava.

Nikolas Mol, istraživač iz Sarajeva čija je oblast delovanja suočavanje sa prošlošću, kaže da je izgradnja spomenika izazvala kontroverze u posleratnim društvima širom Evrope, ali da je ovo pitanje postalo posebno aktuelno u zemljama bivše Jugoslavije zato što su uspomene na skorašnje ratove toliko žive.

“Glavni problem nisu sami spomenici, glavni problem je sociopolitički kontekst koji stvara podele među etničkim i političkim grupama i u kojem spomenici nastaju. U takvom kontekstu spomenici imaju veći potencijal da postanu faktor podele, a često se koriste za optuživanje ‘druge strane’”, kaže za BIRN Mol.

Kip pripadnika OVK Ismeta Jašarija u Prizrenu | Foto: Marko Krojač

Prištinska nevladina organizacija “Alter Habitus”, koja se bavila istraživanjem spomenika građenih između 1999. i 2009. godine, ističe u izveštaju da je većina novih spomenika izgrađena u čast “heroja” Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) u ratu 1998. i 1999. godine ili “mučenika” koji su poginuli u borbama.

“Obično su spomenici mučenicima ogromnih dimenzija. Oni borce predstavljaju sa oružjem, ručnim granatama i sličnim”, kaže se i dodaje da je podignuto vrlo malo spomenika ženama, “a i ti koji postoje, uglavnom su simbolični i sagrađeni uz pomoć priloga iz porodice”.

Velika većina novih spomenika potekla je iz privatne inicijative čija namena i značenje nisu regulisani.

Izgradnju većine spomenika pokrenule su “porodice žrtava, udruženja ratnih veterana i, u nekim slučajevima, skupštine opština”, kaže se iz “Alter Habitusa”.

U Prizrenu, na primer, gde je zvanična brojka pripadnika OVK poginulih u ratu 157, nastale su tenzije zbog broja porodica koje su insistirale da se podigne spomenik baš njihovim najmilijima.

“Većina porodica želela je da podigne spomenik svojoj rodbini poginuloj u ratu i to u samom centru Prizrena… Imali smo velikih problema da izađemo na kraj sa svim tim zahtevima”, kaže za BIRN Ruždi Redža, potpredsednik Skupštine Opštine Prizren.

“Na Kosovu imamo dva miliona stanovnika, ali mi želimo dva miliona i jedan spomenik”, dodaje Redža.

Tenzije su 2005. u Prizrenu zamalo prerasle u sukob između opštinskih glavešina i ratnih veterana koji su insistirali da se u centru grada podigne spomenik bivšem komandantu OVK Ismetu Jašariju, poznatom kao “komandant Kumanova”, koji je ubijen 1998. godine.

Opštinske vlasti nisu dale dozvolu, ali su ga veterani, uz podršku Demokratske partije Kosova (PDK) čije rukovodstvo potiče iz OVK, ipak podigli preko noći.

“Gradimo na lažnoj istoriji”

Situacija je haotična i u BiH, gde su neki spomenici regulisani – na primer, standardizovane spomen-ploče u znak sećanja na ljude ubijene tokom opsade Sarajeva – ali su mnoge nezavisno finansirala udruženja porodica žrtava, udruženja veterana, porodice i privatni donatori.

“Nema zakona, nema strategije, nema zajedničkog i temeljnog pristupa tom pitanju”, primećuje Goran Šimić, profesor tranzicione pravde iz Sarajeva.

“Ne postoji pravni okvir za izgradnju spomenika ili za odavanje pošte u celosti”, dodaje on.

Podele duboko ukorenjene u složeni politički sistem BiH, sa njegovim entitetima, kantonima i opštinama, stvorile su situaciju u kojoj niko ne može tačno da kaže ko gradi spomenike i da li oni odslikavaju istinu o sukobima devedesetih ili samo potpiruju etničke predrasude.

“Spomenici se grade na osnovu polulažne istorije i dokumenata, i ko zna kojim novcem”, ističe Šimić.

Zakon na državnom nivou koji bi regulisao odavanje pošte u BiH bio bi korak napred, kaže se u nacrtu strategije tranzicione pravde izrađenom 2012. godine, ali koji tek treba da bude zvanično usvojen.

Neki od eksperata koji su izradili nacrt strategije veruju da je proces odavanja pošte ispolitizovan, da nudi jednostrano viđenje prošlosti, a nekim etničkim grupama se ne dozvoljava da dižu spomenike ili čak samo simbolično odaju poštu svojim mrtvima.

Zakonodavstvo koje uređuje odobrenje lokalnih vlasti za izgradnju novih spomenika ne primenjuje nijedan kriterijum tranzicione pravde u procesu donošenja odluka, napominje se u nacrtu strategije.

“Neke opštine su navodno odbile da odobre sredstva za spomenike druge strane ili čak nisu dozvolile toj grupi da podigne spomenik o svom trošku”, stoji u dokumentu.

“Utvrđeno je i da su neki spomenici uništeni sa ciljem da se ponize žrtve iz drugih etničkih grupa”, dodaje se.

Međutim, Nikolas Mol smatra da lokalna udruženja porodica žrtava igraju važnu ulogu u odabiru spomenika koji pokazuju šta se stvarno desilo tokom rata na njihovom području.

“Zakoni treba da obezbede pravni okvir i postave neka ograničenja (na primer, da bi se izbegli natpisi koji zagovaraju kolektivnu krivicu), ali ne smeju da regulišu sve i treba da ostave prostora osobama u lokalnim zajednicama koje donose odluke u vezi sa podizanjem spomenika”, kaže on.

Samo kad ratni spomenici budu odslikavali stvarnost stradanja različitih etničkih grupa tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji može biti puta ka pomirenju, kaže za BIRN Sandra Orlović, direktorka beogradskog Fonda za humanitarno pravo (FHP).

“Društvo mora da saoseća sa nastradalim žrtvama druge vere ili nacije”, dodaje Orlovićeva.

Tamara Banjeglav, koordinatorka programa kulture sećanja nevladine organizacije “Dokumenta” iz Zagreba, kaže da, pored toga što obeležavaju prošla stradanja, spomenici bi trebalo i da promovišu kulturu tolerancije.

“Proces pravljenja i podizanja spomenika ima moć da primora društva da se suoče i kritički preispitaju prošlost i razloge zašto se nešto desilo”, zaključuje Banjeglav.

Tim izveštača: Elvira M. Jukić, Siniša Jakov Marušić, Milena Milošević, Boris Pavelić, Edona Peci, Marija Ristić.

Disqus

blog comments powered by Disqus

U slici

posleratni-spomenici-na-balkanu

Posleratni spomenici na Balkanu

Fotograf Marko Krojač godinama je putovao po bivšoj Jugoslaviji, dokumentujući gotovo 1.000 spomenika. U ovom izboru njegovih fotografija posleratnih spomenika nalaze se posvete palim pobunjenicima, žrtvama genocida, istorijskim ličnostima, holivudskim glumcima, pa čak i konzervi govedine.

Galerija Monumenti, u saradnji sa forumZFD

...