Špadijer: “Dejton je bio najbolje moguće rešenje”
Moguće proširenje državnih nadležnosti Bosne i Hercegovine moglo bi da podrije sva tri naroda, kaže jedan od tvoraca Dejtonskog sporazuma, koji je uspostavio savremenu BiH.
 |
| Lideri potpisuju Dejtonski sporazum I Foto: Wikicommons |
Balša Špadijer, bivši predsednik Ustavnog suda Republike Srbije i savetnik srpske delegacije koja je pregovarala prilikom zaključivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, danas penzionisani univerzitetski profesor, 17 godina nakon potpisivanja kaže da je Sporazum u ono vreme bio najbolje moguće rešenje, ali da nijedna strana nije bila zadovoljna postignutim dogovorom.
“Prvobitna ideja Srbije bila je da buduća BiH ima dva entiteta – srpski, sa oko 51 odsto teritorije, i bosanski, sa oko 49 odsto. Međutim, Bošnjaci su se, uz podršku Sjedinjenih Država, suprotstavili planu i proglasili ga neprihvatljivim. Oni su verovali da bi on doveo do podele Bosne”, kaže Špadijer.
Neposrednu potrebu za mirovnim pregovorima u jeku užasa ratova na Balkanu prepoznala je Kontakt grupa, koja je događaje na Balkanu pratila još od ranih devedesetih. Grupa se sastojala od “uticajnih” zemalja kao što su Sjedinjene Države, Francuska, Nemačka, Velika Britanija i Rusija.
|
Ključna načela Dejtonskog sporazuma: Dejtonski mirovni sporazum ima 11 aneksa, koji pokrivaju vojne, političke i civilne aspekte mirovnog dogovora, kao i regionalnu stabilizaciju. Sporazum je definisao BiH kao suverenu državu koja se sastoji od dvaju uglavnom autonomnih entiteta – federacije Bošnjaka i Hrvata, po imenu Federacija Bosne i Hercegovine, i nešto manjeg entiteta bosanskih Srba, po imenu Republika Srpska. On je obavezao BiH, Hrvatsku i tadašnju Jugoslaviju da u potpunosti poštuju suverenu jednakost jedni drugih i da sporove razreše mirnim putem. Potpisivanjem Sporazuma, strane su na sebe preuzele obavezu da poštuju ljudska prava i prava izbeglica i raseljenih lica. Složili su se, zatim, da u potpunosti sarađuju sa svim relevantnim entitetima i organizacijama u sprovođenju mirovnog sporazuma i istragama i procesuiranju ratnih zločina i drugih kršenja međunarodnog humanitarnog prava. Dan posle zvaničnog potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma u Parizu, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je Rezoluciju 1031, koja je NATO snagama dala mandat primene vojnog aspekta Sporazuma. Multinacionalne snage od 60.000 pripadnika pod vođstvom NATO-a, po imenu IFOR (Implementacijske snage), stacionirale su se 20. decembra 1995. godine u BiH. IFOR, koji je dobio jednogodišnji mandat, zamenjen je u decembru 1996. godine SFOR-om (Stabilizacijske snage). Ispočetka brojeći oko 32.000 vojnika, SFOR je s vremenom smanjen na oko 7.000 ljudi. U decemberu 2004. godine, misija za primenu vojnog aspekta ustupljena je snagama Evropske unije, EUFOR-u. Sprovođenje civilnog aspekta Dejtonskog sporazuma povereno je Kancelariji visokog predstavnika (OHR). Delujući pod mandatom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, visoki predstavnik služi kao vrhunski izaslanik međunarodne zajednice u BiH i ima konačnu nadležnost, uključujući ovlašćenje da otpušta zvaničnike i nameće zakone. Njegova zaduženja uključuju pospešivanje i koordinaciju aktivnosti organizacija i agencija koje se bave civilnim aspektima mirovnog sporazuma. |
Špadijer se priseća da je cilj Kontakt grupe bio da se izbegne vojna intervencija NATO-a i napominje da nisu samo zapadne zemlje želele da se rat okonča, nego i balkanske, pogotovo Srbija, koja se suočavala s ogromnim ekonomskim poteškoćama izazvanim međunarodnim sankcijama.
“Srbija je s ovim sporazumom želela da se povuče iz rata. Nije bilo novca, sankcije su još bile na snazi, privreda je propadala, tako da je Milošević želeo u potpunosti da zaustavi događaje u Bosni”, objašnjava on.
“Ali Milošević nije mogao da kontroliše situaciju na Palama, nezvaničnom glavnom gradu bosanskih Srba tokom rata. Sjedinjene Države znale su za to i stoga tražile da Radovan Karadžić [samoproglašeni predsednik Republike Srpske] bude izostavljen iz pregovora”, dodaje Špadijer.
Učesnici Dejtonske konferencije, koja je trajala dvadeset dana, bili su predsednik Srbije Slobodan Milošević, koji je predstavljao i bosanske Srbe, predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, predsednik BiH Alija Izetbegović i ministar spoljnih poslova BiH Muhamed Šaćirbegović.
S međunarodne strane, mirovnu konferenciju je vodio državni sekretar Sjedinjenih Država Voren Kristofer, pregovarač Ričard Holbruk i dva kopredsedavajuća – specijalni predstavnik EU Karl Bilt i zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Igor Ivanov.
“Kada smo stigli u Dejton, videli smo da je to igra koju vode Sjedinjene Države i da će njihova reč biti poslednja. I zato je Srbija morala da smanji svoje zahteve, da bi sačuvala srpski entitet”, kaže Špadijer.
“Imali smo jedan zahtev od kojeg nismo želeli da odustanemo, a to je da svaka strana ima pravo veta na odluke buduće države. Ja sam se žestoko zalagao za to da se sve odluke donose zajednički”, pojašnjava on.
 |
| Bosna i Hercegovina pre potpisivanja Dejtonskog sporazuma I Foto: Wikicommons |
Nakon što je Sporazum postignut, lideri bosanskih Srba tvrdili su da je nametnut i da nije fer prema Srbima, što je kasnije produbilo već postojeće podele između zvaničnika u Banjaluci i Beogradu.
Ratko Mladić, bivši general Vojske Republike Srpske (VRS), danas optužen za genocid pred Haškim tribunalom, tada je gotovo zaplakao.
Međutim, profesor Špadijer smatra da su Srbi dobili dovoljno i da su zahtevi bosanskih Srba u ono vreme bili nerealni.
“Ne smemo da zaboravimo činjenicu da je Armija BiH bila nadomak današnjeg glavnog grada Republike Srpske, Banjaluke, neposredno pre nego što su počeli pregovori u Dejtonu i, da se pregovori nisu održali, taj grad bi pao u bošnjačke ruke”, objašnjava on.
 |
| Bosna i Hercegovina posle Dejtonskog sporazuma I Foto: Wikicommons |
Iako je Milošević verovao da će posle potpisivanja Sporazuma sankcije biti ukinute, one su bile samo delimično podignute.
Špadijer veruje je da je Miloševićeva pozicija u međunarodnoj zajednici bila povoljna 1995. godine, i da je mogao da spreči odvajanje Kosova da je povlačio pametne poteze.
“Upozorio sam ga da nacionalistička i isključiva politika prema Albancima neće biti moguća dugoročno i da ona mora da se menja, ali on je bio uporan u svojoj politici izostavljanja Albanaca iz čitave priče. A zbog toga je dobio široku podršku kosovskih Srba.”
“A onda je sve izmaklo kontroli i Srbija se ponovo našla u konfliktu”, kaže Špadijer.
Dejtonski sporazum se često kritikuje zbog stvaranja slabih centralnih institucija i oslanjanja na međunarodnu upravu. Kritičari Sporazuma opisuju BiH kao još uvijek nefunkcionalnu državu, i neodrživu na duže staze.
Međutim, za Špadijera, u vreme kada je postignut, Dejtonski sporazum je bio uspešan.
“Ostvario je neposredni cilj zaustavljanja krvoprolića u Bosni i ponovnog uspostavljanja mira”, zaključuje on.
This article is Premium Content. In order to gain access to it, please login to your account below if you are already a Premium Subscriber, or subscribe to one of our Premium Content packages.
Buy Premium Subscription
Our Premium Service gives you full access to all content published on BalkanInsight.com, including analyses, investigations, comments, interviews and more. Choose your subscription today and get unparalleled in-depth coverage of the Western Balkans.
If you have trouble logging in or any other questions regarding you account, please contact us