Comentar 31 Oct 17

Negiranje ratnih zločina je psihološki odbrambeni mehanizam

Države i nacionalne grupe na Balkanu i dalje poriču da su njihove snage počinile ratne zločine, i u pokušaju da izbegnu moralnu odgovornost okrivljuju drugu stranu, što sprečava mogućnost pomirenja.

Loic Tregoures Lille
Vladimir Lazarević na suđenju u Hagu. Foto: BETA/AP.

Početkom ovog meseca ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin izazvao je burne reakcije u javnosti pohvalivši oslobođenog ratnog zločinca Vladimira Lazarevića, bivšeg komandanta Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije (VJ), koga je Haški tribunal osudio na 15 godina zatvora zbog zločina počinjenih tokom sukoba na Kosovu 1998–1999.

Ne samo što je pohvalio Lazarevića, već je izjavio da će biti odličan predavač vojnim kadetima u Srbiji, da Srbi treba da prestanu da se stide onih koji su ih branili, te da je vreme za “tihi ponos”.

Lazarević je slobodan čovek i on je odslužio svoje, naglasila je premijerka Ana Brnabić.

I ona je apsolutno u pravu. Međutim, nije to poenta i Brnabić to zna. Suština je u pitanju da li se Lazarević treba tretirati kao nacionalni heroj. Da li on treba da bude uzor i predavač novoj generaciji srpskih vojnika?

Ova nas pitanja dovode do onoga što psiholozi nazivaju kognitivnom disonancijom. Naime, ako mnogi građani Srbije gledaju Lazarevića, Veselina Šljivančanina, Nikolu Šainovića, pa čak i Slobodana Miloševića kao heroje, a ne ratne zločince, to je zato što bi u suprotnom značilo da oni, kao i građani, nose moralnu odgovornost za ono što se desilo.

Ako su ovi ljudi branili srpski narod, oni ne mogu biti zločinci. Ali ako su oni zločinci, onda je možda razlog zbog kojeg su se borili pogrešan. To je već nezamislivo, jer bismo onda i mi morali da podnesemo dio te krivice.

Što je još gore, i sam ministar odbrane ih podržava, izražavajući ponos za dela koja su u ime Srba počinjena devedesetih godina, čime direktno izjednačava ratne zločince i srpski narod.

Da li se Vulin ikada postideo onoga što se u njegovo ime i ime njegovog naroda događalo devedesetih godina. Sudeći prema njegovim rečima, ovo je otvoreno pitanje.

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) formiran je da sudi pojedincima zbog zločina koje su počinili, bez nametanja osećaja kolektivne krivice.

Vulin, s druge strane, podržava zločince koji su delovali u “odbrani Srba”, prihvatajući za njih kolektivnu odgovornost, ali odbacujući svaku kolektivnu krivicu.

Na ovaj način, srpske vlasti čine gotovo nemogućim održavanje bilo kakve iskrene unutrašnje debate o onome što se desilo pre 25 godina.

Da budem fer, ovakav psihološki mehanizam odbrane, koji jednoj osobi ili ljudima omogućava da izbegnu suočavanje sa sopstvenom odgovornošću, veoma je čest. Uzmite samo za primer Tursku i njeno kontinuirano poricanje genocida u Jermeniji.

Smenila se čitava generacija dok Nemci nisu počeli da sude svojim nacistima. Trebalo je 30 godina i jedan američki istoričar kako bi Francuzi okončali mit o kolektivnom otporu nacistima i zašli dublje u vlastitu nacističku istoriju Višijevskog režima. Trebalo je 50 godina da predsednik Širak prizna odgovornost Francuske za stadion Vel d'Hiva, gde je deportovano i ubijeno na stotine francuskih Jevreja.

Rasprave o ratu u Alžiru su i dalje pune neizlečenih rana na obe strane. Setite se samo talasa kritike koji je izazvao kandidat za predsednika Emanuel Makron kada je u februaru na Alžirskoj televiziji izjavio da je kolonizacija zločin protiv čovečnosti.

Moj deda, koga su tamo poslali pedesetih godina prošlog veka kao mladog vojnika, rekao mi je jednom prilikom: “Borili smo se za ništa.” Kako o tome nije voleo da priča, nikad ga nisam ni pitao šta je zapravo hteo da kaže.

Da li je žalio što je Francuska izgubila Alžir? Ili je shvatio da su njega i hiljade drugih vojnika poslali tamo da ubijaju i umru zbog nečega što se, nakon svega, ispostavilo kao pogrešno i nelegitimno?

Ipak, ljudi su ubijeni i mučeni zbog takvih, pogrešnih, ciljeva, što je teret koji francuski narod mora priznati.

Takođe, o psihološkom odbrambenom mehanizmu govorimo i kada svoje žrtve vidimo kao jedine legitimne, dok drugima negiramo pravo na stradanja.

Isto važi i za počinjene zločine. Naši zločini (ukoliko se uopšte prizna da su bili zločini) opravdani su ili su u najmanju ruku minimizirani u odnosu na zločine počinjene nad nama.

I to je ono što sam prvo uočio za vreme mog boravka na Balkanu, u Srebrenici i Bratuncu, gde su me lokalni Srbi svakodnevno podsećali na navodne zločine bošnjačkog komandanta Nasera Orića, pokušavajući da minimiziraju razmere masakra koji su počinili Srbi u Srebrenici.

Naravno, kontekst je uvek važan, ali ratni zločin ostaje ratni zločin i ne može biti opravdanje ili služiti kao izgovor za drugi ratni zločin.

Da bih bio ponovo fer, ovaj mehanizam očito nije svojstven samo Srbima, već čitavom regionu, gde najviši zvaničnici, ali i obični ljudi, odbacuju ili umanjuju ratne zločine počinjene nad drugim narodima, kao što su zločini nad Srbima 1995. godine u Hrvatskoj ili 1999. na Kosovu.

To je dokaz da postoji duboka konfuzija o razlici između osvete i pravde, pogotovo zato što lokalni ljudi više ne veruju sudu koji je trebao da donese pravdu i pomirenje – MKSJ-u.

Za to postoje legitimni razlozi.

Uzmite za primer Ante Gotovinu, koji je prvobitno osuđen na 24 godine zatvora, a zatim oslobođen. Uzmite Ramuša Haradinaja za primer, koji je dvaput oslobođen zahvaljujući nesretnoj epidemiji nestanka svedoka. Primer je i Vojislav Šešelj, koji je oslobođen nakon 13 godina suđenja, i koji je samo nekoliko dana ranije u presudi Radovanu Karadžiću označen kao jedan od aktera udruženog zločinačkog poduhvata.

Uzmite za primer i Jovicu Stanišića i Franka Simatovića. Njihovo suđenje je dovelo u direktnu vezu srpski režim i paravojne snage na terenu. Arkanu i njegovim ljudima davali su naređenja, novac i oružje, a ipak su bili oslobođeni – iako je oslobađajuću presudu Haški sud poništio i predmet vratio na ponovno suđenje.

Ono što se u njhovom slučaju dovodi u pitanje je od presudnog značaja. MKSJ je omogućio uspostavljanje na hiljade činjenica i svi koji traže istinu trebali bi biti zahvalni za to. Sada tačno znamo ko je šta uradio, kome i kada se to dogodilo.

Međutim, ako bi Stanišić i Simatović opet bili oslobođeni, to bi značilo da više nije moguće osloniti se na MKSJ da napiše intelektualnu i hronološki tačnu naraciju ratova.

Ako budu oslobođeni, to bi značilo da je MKSJ redukovao ratove na zbir zločina počinjenih od strane pojedinaca, negirajući ideju da su sukobi imali bilo kakav smišljeni i politički plan, što je vetar u leđa institucionalnom revizionizmu u regionu.

Nažalost, revizionizam kao psihološki odbrambeni mehanizam ne donosi mir i pomirenje, već mržnju, bes i podelu.

Na duži rok, veoma je zabrinjavajuće što se prva generacija dece rođenih nakon ratova vaspitava u revizionističkim narativima, jer upravo ova generacija treba da dovede u pitanje izbore svojih roditelja.

Zbog toga, što se tiče međusobnog razumevanja i pomirenja i imajući u vidu nepoverenje u nasleđe MKSJ-a, čini se više nego ikada presudnim dati podršku regionalnoj inicijativi za osnivanje RECOM-a, komisije za utvrđivanje istine, i imati platformu kako bi svaka žrtva bila saslušana i priznata kao takva, bez obzira na njegovu/njenu nacionalnu pripadnost.

Razgovor i prihvatanje patnje drugih, doživljavajući drugog kao osobu koja je takođe izgubila porodicu i nadu, prvi je korak ka suočavanju sa ovom fizičkom i psihološkom traumom s kojom se na hiljade ljudi još uvek bori.

Inicijativa za uspostavljanje RECOM-a navedena je prošlog jula u završnoj deklaraciji Samita u Trstu o zapadnom Balkanu. Njeno sprovođenje od strane zemalja kandidata za članstvo u EU (i Hrvatske po tom pitanju) treba tumačiti kao obavezu iz poglavlja 23 koja se odnosi na pravosuđe i osnovna prava, legislative EU o proširenju.

Pored toga, mada se masovne grobnice i dalje redovno otkrivaju, to nije rezultat stvarnog i iskrenog napora da se reši problem nestalih osoba. Dokumenti se i dalje skrivaju, svedoci i dalje ćute, na stotine tela je još uvek zakopano ovde i tamo. Porodice i dalje trpe bol, bez mogućnosti da dostojanstveno oplakuju svoje najdraže.

Prema tome, inicijativa REKOM i pitanje nestalih, u smislu uslovljenosti u procesu proširenja EU, trebalo bi da imaju isti tretman od Evropske komisije i država članica kakav su imala hapšenja i ekstradicija ratnih zločinaca pred Haškim tribunalom.

Isto tako, nijedan ratni zločinac ne bi smeo nakon izlaska iz zatvora biti aktivan u politici ili u vojsci. Primetno je, međutim, da problem sa ovom praksom ima samo hrabra manjina branitelja i, naročito, braniteljki ljudskih prava.

Sve dok revizionizam ostaje zvanični narativ u regionu, koji se koristi kako bi se pobeglo od individualne i kolektivne odgovornosti i od suočavanja sa kognitivnim disonancijama, istinska lekcija za koju se EU zalaže – najduži period mira na kontinentu koji je vekovima u ratovima – ostaće po strani.

Može li zemlja biti članica organizacije čiju osnovnu poruku ne razume ili ne podržava?

Dr. Loic Tregoures je politolog, specijalista za odnose između sporta, politike i identiteta na prostoru bivše Jugoslavije. Predaje političke nauke na katoličkom univerzitetu u Lillu, u Francuskoj.

Disqus

blog comments powered by Disqus