Analiza 11 Jan 17

Kosovo i Srbija: Nepravda posledica nesaradnje

Hapšenje bivšeg premijera Kosova Ramuša Haradinaja u Francuskoj, na osnovu poternice koju je za njim izdala Srbija, pokazalo je kako ratni zločinci, usled kontinuiranog neprijateljstva između Beograda i Prištine, uspevaju da izbegnu sudske procese.

Marija Ristić BIRN

Sa protesta u Prištini održanih u petak. Foto: BETA.

“Haradinaj je Kosovо”, pisalo je na jednom transparentu tokom protesta hiljade građana Kosova, uglavnom ratnih veterana, koji su prošlog petka, na temperaturi od minus 10 stepeni, prošli glavnim ulicama Prištine.

Oni su se okupili tražeći oslobađanje bivšeg kosovskog premijera i ratnog gerilskog heroja Ramuša Haradinaja iz pritvora u Francuskoj, gde je zadržan nakon hapšenja na osnovu Interpolove poternice, koju je Srbija za njim raspisala tereteći ga za ratne zločine.

Oko 300 kilometara od Prištine, u Beogradu, Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji zatražilo je od Francuske i Srbije da nastave sa ekstradicijom i procesuiranjem Haradinaja, poručivši: “Zločinac je u vašim rukama, budite pravedni i dajte pravdu žrtvama i njihovim porodicama.“

Srbija i Kosovo imaju dijametralno suprotne poglede na rat koji se vodio 1990-ih godina na Kosovu. Ovaj krvavi sukob, u kojem je milion ljudi proterano, a oko 13.000 ubijeno, nastao je nakon ofanzivne reakcije srpskih snaga na gerilske operacije Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koja je zahtevala nezavisnost Kosova.

Rat je za kosovske Albance bio pravedan, jer je Srbija pod vladavinom Slobodana Miloševića deset godina kršila njihova prava. S druge strane, Srbi takođe veruju da je njihova borba bila pravedna, jer im je teroristička grupa oduzela “srednjovekovnu otadžbinu” i proterala preostalih 250.000 Srba sa Kosova.

Iako je od rata prošlo skoro 18 godina, u oba društva se održavaju dominantni narativi.

U ostvarivanju pravde u obe zemlje mnogo napora je uložila međunarodna zajednica. Uspostavila je nekoliko sudova koji su se bavili ratnim zločinima, ali je postigla slabe rezultate: jedan međunarodni sud, dve međunarodne misije i jedan lokalni sud uspeli su da završe tek dvadesetak slučajeva vezanih za sukob na Kosovu.

Ono što takođe zabrinjava je činjenica da je u poslednjih nekoliko godina procesiuranje ratnih zločina na Kosovu značajno opalo i što su obe strane koristile navode o ratnim zločinima samo u političke svrhe. Zapaljivi politički govori dodatno su produbili podele među etničkim grupama, dok se na optuženičkoj klupi dosad našlo svega nekoliko osoba.

Skrivajući se iza granica

Francuski policajci vode Ramuša Haradinaja u pritvor. Foto: BETA.

Nadležnosti Misije EU za vladavinu prava na Kosovu (Euleks), koja je bila zadužena za procesuiranje ratnih zločina, znatno su ograničene prošle godine, a slučajevi ratnih zločina preneti su na domaće tužilaštvo.

Međutim, EU nije uspela u pregovorima o sporazumu za ratne zločine između Kosova i Srbije, koji bi tužiocima ove dve zemlje omogućio saradnju i pored kontinuiranih političkih tenzija između Prištine i Beograda.

Kako između tužilaštava dve zemlje ne postoji zvaničan dogovor, tužioci za ratne zločine iz Prištine mogu doći samo do žrtava i počinitelja na Kosovu, kao što se i srpski tužioci mogu baviti samo osobama koje se nalaze u Srbiji. Takva praksa znatno ograničava mogućnost za pokretanje novih i ozbiljnijih predmeta.

Problem kod velikih slučajeva uglavnom je taj što su počinitelji u jednoj zemlji, a žrtve u drugoj.

Srbija pritom mahom odbija da sarađuje i da pruži dokaze, čak i kada se radi o zahtevima sa Kosova u kojima posreduje Euleks.

Stoga je tužilaštvo Kosova ograničeno na relativno slabe slučajeve, u kojima može da se fokusira samo na počinioce sa teritorije Kosova. Prošle godine, na primer, tužilaštvo u Prištini je pokrenulo slučaj protiv bivšeg komandanta OVK i aktuelnog političara Fatmira Limaja, pod optužbom da u oktobru 1998. godine nije sprečio ubistvo dva civila, kosovska Albanca.

Imajući u vidu da je Limaj dobro poznata ličnost, Tužilaštvo Kosova je time osporilo predrasude međunarodne zajednice da nije u stanju da se uhvati ukoštac sa počiniocima koji su na visokim pozicijama, kao ni sa osetljivim predmetima.

Političko uplitanje u slučajevima bio je jedan od glavnih razloga zbog kojih je Zapad toliko dugo bio uključen u rad kosovskog pravosuđa – prvo sa Misijom UN-a, Unmikom, a kasnije i sa Euleksom.

Kada je 2008. godine Unmik predao Euleksu svoja ovlašćenja nad istragama o ratnim zločinima, ostalo je 1.187 incidenata u okviru sukoba na Kosovu koji su bili identifikovani kao ratni zločin, a koji nisu bili procesuirani, kao i 50 predmeta koji su čekali podizanje optužnice.

Euleks je malo poboljšao ove rezultate. Prema podacima koje je BIRN dobio od Euleksa, Misija EU uspela je da istraži i procesuira oko 250 slučajeva, ali je samo nekoliko njih dospelo do faze suđenja.

Među visokoprofilisanim sudskim procesima izdvajaju se dva najveća – suđenje pripadnicima takozvane Dreničke grupe OVK, i suđenje lideru kosovskih Srba Oliveru Ivanoviću i njegovim saradnicima. Oba slučaja su okončana osuđujućom presudom, iako se predmeti sada nalaze u žalbenom postupku.

“Pravda nije postignuta”

Žrtve su, ipak, nezadovoljne ovim rezultatima. Kako kaže Nusrete Kumanova, koja je tokom ofanzive srpskih snaga u ratu 1990-ih godina izgubila muža, a koja danas vodi udruženje žrtava “Majke plaču”, ima još puno toga da se uradi.

“Pravda nije postignuta. Primer za to je Đakovica, odakle ja dolazim, gde nije bilo optužnica u vezi sa nestalim osobama. Govorili smo o tome na sav glas, ali pravosudni sistem po ovom pitanju nije odradio posao kako treba”, rekla je Kumanova za BIRN.

Ona naglašava da je njeno udruženje prikupilo svedočenja porodica nestalih tokom sukoba, ali da su vlasti iskoristile samo neke od ovih iskaza.

“Kad već imamo evidenciju, dovoljno informacija, a znamo i ko je uzeo naše najmilije, pravosudni sistem treba da prikupi više iskaza od porodica, kako bi podigao optužnice za ove zločine. I da ne dozvoli zločincima da ulaze na Kosovo kad god požele. Oni to mogu da rade jer niko ne radi na optužnicama protiv njih”, naglašava ona.

Kosovsko tužilaštvo je pokušalo da procesuira neke predmete koji se odnose na ratne zločine počinjene u Đakovici, kada su srpske snage gotovo sravnile grad sa zemljom, proterale albansko stanovništvo i ubile na stotine civila.

Interpolova poternica za Momira Stojanovića.

Kosovski tužioci su 2015. godine optužili 17 srpskih boraca, među kojima i bivšeg poslanika i nekadašnjeg direktora vojnobezbednosne agencije Momira Stojanovića, za zločine počinjene u aprilu 1999. godine, kada je u selu Meja na području Đakovice ubijeno oko 300 Albanaca.

Uprkos izdatim Interpolovim poternicama, jer se verovalo da većina begunaca živi u Srbiji, vlasti u Beogradu su odlučile da ih ignorišu.

S druge strane, Beograd je raspisao desetine Interpolovih poternica, uglavnom za pripadnike OVK. Ove poternice se čuvaju u tajnosti i o njima se sazna tek kada neko od onih za kojima je raspisana bude uhapšen prilikom prelaska evropskih granica. Upravo takav slučaj je hapšenje Ramuša Haradinaja prošle sedmice na aerodromu Bazel-Miluz u Francuskoj.

Srbija, prema svom zakonu, ima univerzalnu nadležnost nad svim ratnim zločinima počinjenim na teritoriji bivše Jugoslavije, na osnovu koga srpsko tužilaštvo traži od zemalja da pritvore i izruče kosovske gerilske komandante osumnjičene za takve zločine.

Većina ovih zahteva je odbijena, jer su evropski sudovi doneli odluku da su srpske poternice političke i da osumnjičene osobe stoga ne bi imale pravedno suđenje u Beogradu. Haradinajevi advokati veruju da će francuski sud u četvrtak doneti sličnu odluku i osloboditi pritvorenog političara.

Međutim, i pored čestih pokušaja da procesuira komandante iz drugih zemalja, srpsko tužilaštvo, kako kaže Milica Kostić, direktorka pravnog programa Fonda za humanitarno pravo, do sada za ratne zločine nije optužilo nijednog visokog srpskog zvaničnika.

“U suđenjima za zločine na Kosovu postoji evidentna tendencija da se ne procesuiraju visoki zvaničnici i da se izbegne bilo kakva državna odgovornost za zločine počinjene na Kosovu, a istovremeno da se zaštiti država”, kaže Kostić za BIRN.

Ona dodaje da tužilaštvo Srbije u poslednje tri godine nije optužilo nijednu osobu za ratne zločine na Kosovu.

“U ovom trenutku, kada je reč o zločinima na Kosovu, naš pravosudni sistem je dostigao vrhunac nezainteresovanosti”, rekla je ona.

Nepoverenje u srpske sudove

Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu. Foto: BETA.

Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, koje je osnovano 2003. godine, do sada je pokrenulo osam slučajeva povezanih sa Kosovom, od kojih su dva u fazi suđenja – jedan za ubistva u selima oko Peći, a drugi za ubistva u selu Trnje.

Oba slučaja su u poslednjih nekoliko godina više puta odlagana. Pritom, žrtve bi često morale da putuju i po 300 kilometara kako bi svedočile, da bi potom saznale da su rasprave odložene. Neki svedoci su nakon toga odbili da se ponovo pojave pred sudom, uz obrazloženje da se osećaju prevarenim od srpskih sudova.

Nepoverenje između žrtava i srpskog pravosuđa produbilo se 2015, kada su sudovi u Srbiji zabranili kosovskim advokatima da predstavljaju žrtve pred ovim institucijama jer nisu članovi Advokatske komore Srbije. Zabrana je usledila nakon odluke Euleksa da zabrani advokatima iz Srbije da zastupaju optužene na Kosovu.

Zbog nedostatka zvanične saradnje između Beograda i Prištine, kaže Kostić, procesuiranje ratnih zločina trpi katastrofalne posledice.

“Nesaradnja je, u najboljem slučaju, dovela do ozbiljnih odlaganja istraga, u nekim slučajevima čak i do njihovog blokiranja. Tužilaštvo za ratne zločine Srbije nema direktne kontakte sa kosovskim pravosuđem, s obzirom na činjenicu da Republika Srbija ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, zbog čega ne priznaje ni njegove institucije“, objašnjava Kostić.

“Stoga Srbija prikuplja dokaze samo preko Euleksa“, dodala je ona.

Srbija je sa Euleksom potpisala sporazum o saradnji, što prema Kostićevoj nije adekvatno rešenje, jer Euleks više nema mandat za sprovođenje istraga na Kosovu.

Sa ostalim zemljama u regionu srpsko tužilaštvo ima potpisane sporazume koji omogućavaju razmenu dokaza, što je dovelo do značajnog porasta optužnica u predmetima prenetim iz Hrvatske i BiH.

Bivši šef Euleksa Gabriel Meuči izjavio je za BIRN u junu prošle godine da su se tužioci iz Srbije i sa Kosova sastali kako bi razgovarali o saradnji, i da je sastavljen nacrt sporazuma, koji predstavlja, kako je rekao, “veliki korak napred”.

Međutim, zbog činjenice da Srbija već godinu dana nema glavnog tužioca za ratne zločine, ne očekuje se da će ovo pitanje uskoro biti rešeno. Beograd i Priština razgovaraju o mogućim modelima saradnje jedino u okviru tekućeg dijaloga u Briselu, koji se odvija posredstvom EU, ali se pitanja ratnih zločina i nestalih osoba dosad nisu našla na dnevnom redu.

Gordana Đikanović iz Udruženja porodica kosmetskih stradalnika izjavila je da porodice žrtava imaju dobru saradnju sa udruženjima albanskih žrtava i sa pravosudnim institucijama u Srbiji i na Kosovu, ali da je ishod poražavajući.

“Niko nije adekvatno osuđen za zločine počinjene nad Srbima i nealbancima. Bilo je pokrenuto nekoliko slučajeva, ali je kazna bila ili simbolična ili su ljudi oslobođeni”, rekla je Đikanović za BIRN.

“Imali smo dobru saradnju sa Euleksom i Unmikom, kao i sa porodicama žrtava sa Kosova, i uspeli smo da pomaknemo stvari sa mrtve tačke, tako da je došlo do procesiuranja nekih slučajeva, ali je to veoma mali broj u odnosu na razmere zločina”, dodala je ona.

Novi sud, nove nade

Novi sud će biti smešten u bivšoj zgradi Europola. Foto: Wikimedia Commons/DennisHH.

S obzirom da Kosovo obrađuje predmete protiv bivših pripadnika OVK, jer su oni dostupni samo kosovskim pravosudnim institucijama, dok Srbija ‘lovi’ bivše borce OVK samo kada pređu evropske granice, predviđa se da će se svim ovim slučajevima baviti Specijalizovana veća i Specijalizovano tužilaštvo Kosova, novi sud sa sedištem u Hagu.

U Većima, koja počinju sa radom ove godine, angažovani su međunarodni tužioci i sudije, koji će svoj posao obavljati u skladu sa kosovskim zakonima.

Oni će biti nadležni za suđenje bivšim pripadnicima OVK optuženim za ubistva, mučenja i druga kršenja ljudskih prava na Kosovu u periodu između 1998. i 2000. godine nad Srbima, Romima i Albancima za koje se verovalo da su saradnici beogradskog režima i protivnici vođstva OVK.

EU je, uz podršku SAD-a, formirala ova veća smatrajući da kosovsko pravosuđe nije u stanju da procesuira visoko profilisane slučajeve, niti da zaštiti svedoke.

Kao u slučajevima procesiuranja ratnih zločina pred lokalnim i međunarodnim sudovima na Kosovu, i ovaj sud je doprineo podelama u zajednici – jedna strana u formiranju ovog suda vidi poslednju nadu za pravdu, dok ga druga smatra pristrasnom institucijom koja ima za cilj da ospori pravednu borbu Kosova protiv srpskih snaga.

“Naša očekivanja od novoosnovanih Specijalizovanih veća su velika. Na neki način smo skeptični, ali nemamo drugog izbora osim da verujemo da će se nešto promeniti. Postoje dokazi, postoje svedoci, ali oni takođe i umiru, jer je od masovnih zločina prošlo oko 18, 19 godina, pa je sve manje i manje ljudi koji su bili očevici”, rekla je Đikanović.

Očekuje se da će formiranje novog suda izazvati ozbiljna previranja na kosovskoj političkoj sceni, budući da mnoge vodeće ličnosti OVK danas imaju visoke funkcije i veliki uticaj u brojnim segmentima, uključujući vladu i biznis.

Ono što dodatno izaziva nezadovoljstvo na Kosovu je činjenica da EU, koja je ključni igrač u administriranju bivše srpske pokrajine, dopušta Beogradu da se izvuče sa lošim rezultatima u procesuiranju ratnih zločina.

Mnogi posmatrači veruju da EU prećutno smanjuje pritisak na ovu državu u pojedinim poljima kao što su ratni zločini, zato što Srbija pokazuje spremnost da sedne za pregovarački sto sa Kosovom.

Kosovski pisac Škelzen Gaši sugeriše i jednoj i drugoj strani da se vrate na početak i “potvrde navode o svim zločinima koji su se dogodili od januara 1998. do decembra 2000”.

“To bi bio početak. Zatim, potreban je sudski proces koji će za obe strane voditi međunarodni tužioci i sudije”, dodao je Gaši u izjavi za BIRN.

“I obe strane moraju sve da učine kako bi rešile pitanje nestalih – Srbija (da pronađe) oko 1.300 nestalih Albanaca, a Kosovo (da pronađe) 400 Srba”, rekao je on.

Međutim, sudeći prema realnoj politici, malo je verovatno da će se ovo desiti, a nedostatak saradnje između Beograda i Prištine ostaviće porodice ubijenih ili nestalih u ratu da – verovatno uzalud – čekaju pravdu.

Svoj doprinos tekstu dali su i Die Morina, Milivoje Pantović i Ron Đinovci.

Disqus

blog comments powered by Disqus