Intervju 09 Jan 13

Za sporne oslobađajuće presude odgovorno Haško tužilaštvo

Nedavne oslobađajuće presude Haškog tribunala mahom su rezultat grešaka Tužilaštva, kaže ekspert za Balkan Erik Gordi.

Marija Ristić
BIRN
Beograd
Erik Gordi I Foto: Robert Piler/Center za jugoistino evropske studije

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) izazvao je oštre kritike međunarodnih eksperata posle nedavnih odluka da oslobodi hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača i bivšeg komandanta Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) Ramuša Haradinaja.

Erik Gordi, sociolog i predavač na Katedri za slavističke studije Univerzitetskog koledža u Londonu, ističe za “Balkan insajt” da su neki od problema proistekli iz strategije Tužilaštva.

“Strategiju optužbe čini, prvo, ko se optužuje; drugo, za šta se on optužuje; i, treće, kako će argumenti biti izloženi”, kaže Gordi.

“Kada je Tribunal počeo sa radom, podizali su optužnice protiv svakoga koga su mogli da se dočepaju. Zbog toga ste imali slučajeve kao što je predmet protiv Duška Tadića [bosanskog Srbina koji je 1997. osuđen na zatvorsku kaznu za zločine protiv čovečnosti, ali je pušten ranije, 2008. godine], koji je zasigurno kriv za zločine, ali se ne može nazvati važnim – bilo politički ili istorijski”, objašnjava on.

Gordi tvrdi da je posle 2000. godine Haško tužilaštvo promenilo strategiju i odlučilo da se usredsredi na osobe koje su imale veliku komandnu moć, bilo vojnu ili političku.

“Zamisao je bila da se nastavi sa manjim brojem suđenja ali osobama sa većim političkim značajem, sa ciljem da se rasvetli šta se dešavalo u ratovima. To je dovelo do određenih problema, zato što je jedini način da se optuži neko kao Slobodan Milošević bio da se optuži za gomilu toga, i tako ste dobili suđenje čiji kraj niste dočekali jer optuženi nije poživeo dovoljno dugo”, kaže on.

Gordi smatra da je zbog toga Tužilaštvo ponovo moralo da menja strategiju, koja je ostala  usredsređena na istaknute ličnosti, ali sa usko definisanim optužbama – što je, kako on kaže, bila “velika greška koju su napravili u slučaju ‘Gotovina’”.

On napominje da su postojali važni dokazi koji su ukazivali na “direktan plan da se ukloni civilno stanovništvo” tokom operacije “Oluja” Hrvatske vojske (HV) 1995. godine, ali je tokom procesa protiv Gotovine Tužilaštvo odlučilo da se usredsredi na navodno neselektivno granatiranje četiri grada.

“Sudije su bile u dilemi zato što ne postoji utvrđen standard oko toga koja vrsta granatiranja je zakonita, a koja nezakonita. Sudsko veće je izmislilo standard, Žalbeno veće je odlučilo, ispravno po mom mišljenju, da ne možete tek tako da izmišljate standarde, ali je potom donelo sledeću odluku – ‘nećemo ponovo razmatrati dokaze, prosto ćemo ih sve odbaciti’”, kaže on.

Gordi ističe da su napori bivše tužiteljke Karle del Ponte da Haškom tribunalu da veštački politički legitimitet takođe predstavlja deo problema.

“Karla del Ponte je u jednom trenutku odlučila da sada moraju da optuže neke Hrvate, pa neke Albance, inače neće delovati fer. Kao posledica toga, neke optužnice podignute su uprkos protivljenju tužilaca koji su radili za nju”, kaže on.

“To je zapravo najveći problem u većini suđenja pred Haškim tribunalom – nema mnogo ljudi koji će poreći da su zločini počinjeni. Većina ljudi koji se brane tvrdi da je optužena pogrešna osoba i da nisu oni ti koji su komandovali”, dodaje Gordi.

Prilikom procesuiranja Haradinaja suočili su se sa novim problemima, kaže Gordi.

“Optužnicu su podigli pre nego što su obezbedili dokaze i ljudi na terenu su mogli da manipulišu dokazima tako što su pretili svedocima”, navodi on.

“To su, dakle, bili slučajevi koji su pokrenuti u žurbi i iz političkih razloga, loše pripremljeni i unapred osuđeni na propast.”

Političari širom regiona često su kritikovali Tribunal, ali Gordi podseća da ih je on i zgodno oslobađao odgovornosti da sami preduzmu neke korake.

“Pre svega, da su same podizale optužnice, svaka država regiona mogla je da izbegne da njeni vojni i politički zvaničnici završe u Tribunalu. Mogli su to da urade. Jedini razlog postojanja MKSJ-a je što to nisu radili. A u nekim slučajevima državama je i te kako odgovaralo što postoji Tribunal”, kaže on.

“Kada je Srbija uhapsila Slobodana Miloševića, glavna priča bila je da je isporučen zbog novca, ali mislim da je on izručen i zato što ti ljudi nisu znali šta bi s njim”, dodaje on.

Gordi kaže da, 20 godina posle rata, retorika poricanja zločina u Srbiji nije nestala, već se njena priroda izmenila.

“Pre deset godina, kad biste pitali ljude iz desnice o Srebrenici, oni bi vam rekli: ‘Oh, ništa se tamo nije desilo, to je mit koji su stvorile neke zemlje i mediji.’ Pre pet godina, pričali bi drugačiju priču, rekli bi da nije ubijeno 8.000 ljudi nego 2.000, od kojih su 1.000 bili vojnici, a 1.000 ratni zarobljenici ili tome slično”, objašnjava on.

Danas, kaže on, takvi argumenti mogu da se čuju samo od marginalnih grupa.

“Rasprave se sada vode oko konteksta rata, tvrdi se da je u periodu između 1992. i 1995. bilo žrtava na svim stranama. Ne želim da kažem kako su to neki sjajni argumenti, ali to je drugačija vrsta poricanja od one u početku, i morate priznati da predstavlja neku vrstu napretka u diskursu”, zaključuje Gordi.

 

This article is Premium Content. In order to gain access to it, please login to your account below if you are already a Premium Subscriber, or subscribe to one of our Premium Content packages.

Buy Premium Subscription

Our Premium Service gives you full access to all content published on BalkanInsight.com, including analyses, investigations, comments, interviews and more. Choose your subscription today and get unparalleled in-depth coverage of the Western Balkans.

Buy Premium Subscription

If you have trouble logging in or any other questions regarding you account, please contact us

blog comments powered by Disqus