Intervju 25 Jun 13

Drugačija vrsta sećanja

Balkanske države moraju da razviju kulturu komemoracije u kojoj će različite etničke grupe uvažavati patnju drugih baš kao i svoju, kaže istraživač Nikolas Mol iz Sarajeva.

BIRN
Istoričar Nikolas Mol | Foto: Nikolas Mol

BIRN: Različite grupe često žele da odaju poštu samo svojim ratnim herojima ili žrtvama. Kakve to probleme izaziva?

Nikolas Mol: Velika većina spomenika u savremenim društvima, ne samo na Balkanu, podignuta je u znak sećanja na jednu grupu, jednu etničku, nacionalnu, društvenu ili političku grupu – onu koja je trenutno dominantna u društvu. To samo po sebi ne predstavlja problem. Ali problem nastaje ako ova kultura sećanja ostane isključiva i jedino ukazuje poštu sopstvenim herojima i/ili žrtvama, a nikada ne uvažava patnju drugih.

U posleratnim društvima, javno odavanje pošte često se tokom dugog vremenskog perioda usredsređuje na samo jednu dominantnu grupu i ne priznaju se zločini koje je počinila sopstvena grupa niti žrtve tih zločina. Na primer, trebalo je da prođe nekoliko decenija da Nemačka počne zvanično da odaje poštu jevrejskim žrtvama nacizma.

Na Balkanu, kao i u drugim posleratnim društvima, svaka grupa trenutno odaje poštu uglavnom svojim žrtvama i herojima, ali postoje i ohrabrujući znaci pomaka, uprkos činjenici da je prošlo svega 15 godina od ratova devedesetih. Jedan primer je opštinski projekat u Sarajevu da se u Kazanima podigne spomenik srpskim civilima koje su na tom mestu ubile bošnjačke paravojne snage tokom opsade grada.

Nekoliko vlada zemalja u okruženju nema zvanične podatke o tome koliko je spomenika ili memorijalnih centara podignuto od rata ili koliko je to koštalo građane. Da li je ovo uglavnom neregulisano podizanje spomenika razlog za zabrinutost?

Situacija je različita na Balkanu. U Hrvatskoj, na primer, imamo jedan tip standardizovanih zvaničnih spomenika koji se podižu u čast civilnih žrtava Domovinskog rata. Spomenik na Ovčari, na primer, pripada tim standardizovanim spomenicima. I u Bosni i Hercegovini imamo niz standardizovanih spomenika – na primer, u Sarajevu postoje bele spomen-ploče za osobe stradale u granatiranju tokom opsade, ali je, uopšteno, situacija veoma neregulisana.

Nisam siguran da li bi direktnija intervencija države usmerena ka regulisanju podizanja spomenika bila odgovarajuće rešenje, sem ukoliko ispunjava demokratske standarde. Budući da su spomenici simboli koji se postavljaju i vidljivi su na javnim mestima, mislim da bi najbolje bilo definisati mehanizme po kojima se spomenici podižu kao rezultat transparentne i demokratske rasprave i pregovaračkog procesa koji podrazumeva učešće eksperata, lokalnih aktera, udruženja žrtava i drugih predstavnika civilnog društva.

Kakvu ulogu spomenici imaju u projektima stvaranja nacije?

Spomenici su blisko povezani sa savremenim procesima stvaranja nacije ili, uopšteno, sa procesima stvaranja identiteta grupe. Oni su jedni od instrumenata politike sećanja koje različiti mešetari uspomenama – politički i društveni akteri kao što su strukture vlasti, političke stranke, interesne grupe i intelektualci – koriste da bi iskonstruisali kolektivne narative prošlosti, sa ciljem da podrže legitimizaciju političkog delovanja, cementiranje grupne kohezije i razvoj kolektivnog identiteta.

Spomenici se zato često upotrebljavaju za određene političke ciljeve. Što se toga tiče, važno je da građani održe kritičku distancu prema spomenicima i da se neprestano bore za to da spomenici i memorijalni centri ne postanu mesta za zauzimanje ideoloških stavova, već za refleksiju, edukaciju i diskusiju.

Mogu li spomenici da pomognu ili zagovaraju pomirenje?

Velika većina spomenika, ne samo na Balkanu već u svim savremenim društvima, nije namenjena zagovaranju pomirenja, već sećanju na jednu određenu grupu. Ne treba da očekujemo previše od spomenika. Ali od njih možemo makar da očekujemo da previše ne otežavaju pomirenje i uspostavljanje mira.

Takođe, iako ratni spomenici većinom nisu prvobitno zamišljeni kao mesta pomirenja, oni to mogu postati upotrebom – na primer, posetama. Uzmimo dva primera: kada su Boris Tadić i Ivo Josipović zajedno posetili Ovčaru, ona je u tom trenutku postala mesto pomirenja, a kada je Ivo Josipović posetio Ahmiće u čast bošnjačkim žrtvama koje su Hrvati ubili 1993. godine, u tom trenutku su i Ahmići postali mesto pomirenja.

Nikolas Mol (Nicolas Moll) je doktorirao savremenu istoriju, nezavisni je istraživač, slobodni konsultant i predavač u oblasti suočavanja sa prošlošću. U Sarajevu živi od 2007. godine.

 

Disqus

blog comments powered by Disqus

U slici

posleratni-spomenici-na-balkanu

Posleratni spomenici na Balkanu

Fotograf Marko Krojač godinama je putovao po bivšoj Jugoslaviji, dokumentujući gotovo 1.000 spomenika. U ovom izboru njegovih fotografija posleratnih spomenika nalaze se posvete palim pobunjenicima, žrtvama genocida, istorijskim ličnostima, holivudskim glumcima, pa čak i konzervi govedine.

Galerija Monumenti, u saradnji sa forumZFD

...