Reportaža 25 Jun 13

Balkanski spomenici: Od bizarnog do političkog

Od onog u čast Boba Marlija u Srbiji do onog posvećenog Džordžu Bušu u Albaniji, Balkan je prepun neobičnih spomenika podignutih u čast slavnih ličnosti i političkih velikana, baš kao i memorijalnih centara otvorenih u znak sećanja na nekadašnje sukobe.

Besar Likmeta, Siniša Jakov Marušić, Nemanja Čabrić, Boris Pavelić, Edona Peci, Milena Milošević
BIRN
Fuše Kruja, Skoplje, Banatski Sokolac, Zagreb, Priština, Podgorica

Spomenik Džordžu Bušu u Albaniji

Kip Džordža Buša u mestu Fuše Kruja | Foto: Besar Likmeta

Kada je u junu 2007. godine tadašnji predsednik Sjedinjenih Država Džordž V. Buš posetio Albaniju, on nije bio popularan čovek – ni kod kuće, ni na Bliskom istoku, niti na većini mesta koja je posetio u Evropi, gde su ga najčešće dočekivali žestoki protesti.

Ali u Albaniji je bila druga priča – posebno u gradiću Fuše Kruje, gde njegov kip danas krasi glavni trg. Buš je ovaj grad posetio na putu do aerodroma da bi sa berberinom, krojačem i pastirom razgovarao o američkim mikrokreditima, a dočekan je kao rok zvezda.

Festim Cela se rado seća tog dana, i s razlogom. Predsednik Sjedinjenih Država svratio je na kafu u njegov lokal u Fuše Krujeu.

“Bio je veoma jednostavan i opušten čovek, otkopčane košulje i zavrnutih rukava, uopšte nije bio zvaničan. Moja porodica i grad nikad neće zaboraviti taj dan”, priseća se Cela.

Kip, koji je otkriven 12. juna 2011. godine, rad je vajara Kazima Kertuše i Ibrahima Recija.

Kertuša priča kako su posle predsednikove posete, inspirisani medijskim izveštavanjem o toploj dobrodošlici i Bušovoj podršci nezavisnosti Kosova i ulasku Albanije u NATO, posetili grad i ubedili lokalnog gradonačelnika i gradsko veće da odobre izgradnju spomenika.

“Nama kao umetnicima je omiljeni bio spomenik u obliku kalendara u znak sećanja na moćne reči koje je Buš tamo izgovorio, simbol početka nove ere za našu naciju”, kaže Kertuša.

“Međutim, meštani i oni koji su ga sreli toga dana doživeli su ga kao toplog i pristupačnog čoveka, tako da je gradsko veće odlučilo da Buša učini besmrtnim praveći njegov kip”, dodaje on.

Kadri Veseli, danas 80-godišnjak, takođe se živo seća Bušove posete:

“Buš se rukovao s ljudima ispred kafane, a zatim je svratio do pekare, gde je pojeo parče hleba”, priseća se Veseli. “Bio je predsednik Sjedinjenih Država, ali meni je izgledao kao prijatan i druželjubiv čovek, i dobro je što smo njegovu posetu ovekovečili spomenikom.”

Cela je promenio ime svog lokala u “Kafić Džordža Buša”. “Za nas je njegova poseta bila stvar ponosa i dugo smo se pitali zašto je odabrao baš naš gradić”, kaže on. “Zahvaljujući kipu, ova poseta neće biti zaboravljena i odoleće zubu vremena.”

Spomenik Majci Terezi u Makedoniji

Memorijalna kuća Majke Tereze izgrađena 2009. godine | Foto: Flickr/zoranpoposki

Katolička časna sestra Majka Tereza možda je dobitnica Nobelove nagrade, ali je u svom rodnom Skoplju predmet dugogodišnjeg sporenja između Makedonaca i Albanaca.

Rođena kao Agnes Gondža Bojadžiju 1910. u Skoplju u albanskoj porodici, Majka Tereza dobila je Nobelovu nagradu zato što je 40 godina pomagala siromašnima i bolesnima u Indiji.

“Po poreklu, ja sam Albanka. Po državljanstvu sam Indijka. Po veri, katolička opatica”, izjavila je ona jednom prilikom.

Oko njenog nasleđa, međutim, žestoko se spore tri balkanska suseda – Albanija, Kosovo i Makedonija.

U Skoplju je prvi spomenik ovoj opatici podignut u centru grada 1990. godine, a Vlada je 2009. otvorila Memorijalnu kuću Majke Tereze.

U nove planove koji će se uskoro realizovati spada i izgradnja ogromnog, 20 metara visokog memorijalnog kompleksa na centralnom trgu u Skoplju koji finansira indijski biznismen Subrata Roj, a podržava premijer Makedonije Nikola Gruevski.

“Šta god uradili, nećemo učiniti dovoljno za Majku Terezu”, izjavio je Gruevski na otvaranju poslednjeg projekta u januaru.

U međuvremenu, susedna Albanija je po njoj nazvala međunarodni aerodrom, bolnicu i trg.

Vole je i na Kosovu, gde u većini gradova glavni trg nosi njeno ime.

Mnogim građanima albanske nacionalnosti u Makedoniji i na drugim mestima ne sviđa se što ova država ističe činjenicu da je Majka Tereza rođena u njenoj prestonici, često je opisujući kao “Skopljanku”, a prećutkuje se da je poreklom Albanka.

Opoziciona Demokratska partija Albanaca, jedna od najjačih albanskih stranaka u Makedoniji, insistira da država prestane da predstavlja ovu opaticu kao svoju.

“Majka Tereza po svom poreklu i svojoj misiji ne pripada makedonskom nasleđu. Sa bezrezervnom brigom pratimo podmukle pokušaje raznih makedonskih krugova da sakriju njene albanske korene, zamagljujući ovo pitanje zbunjujućim etiketama kao što su ‘Skopljanka’ i ‘državljanka Makedonije’”, saopštila je stranka 2006. godine u pismu upućenom premijeru.

Autorka knjige “Skopljanka Majka Tereza” Jasmina Mironski tvrdi, međutim, da se navođenjem mesta rođenja Majke Tereze ne osporava njeno nacionalno poreklo. Mironski insistira na tome da nijedna zemlja ne treba da ima ekskluzivno pravo na nečije poreklo.

“Nemoguće je prisvojiti osobu”, kaže Mironski.

Osoblje Memorijalne kuće Majke Tereze takođe tvrdi da njena nacionalnost ne bi trebalo da bude važna.

“Ovde ne govorimo o njoj kao o Makedonki ili Albanki. To nama ovde nije važno. Ona je svetski poznata humanitarka koja je rođena u Skoplju i ne vidim ničeg lošeg u isticanju te činjenice”, kaže jedan zaposleni koji je tražio da ostane anoniman.

Mišljenja prolaznika u obližnjoj šetačkoj zoni se razlikuju.

“Albanci nemaju pravo da nam zabrane da slavimo Majku Terezu. Zašto? Zato što je rođena ovde i, koliko znam, nije ni sto posto jasno je li Albanka, Vlahinja ili nešto drugo”, tvrdi Angel Mojanov, 30-godišnji Makedonac.

“Pogrešno je predstavljati je kao Makedonku, jer ona to nije, i Vlada treba da prestane s tim”, ističe 45-godišnji Albanac koji je tražio da ostane anoniman, dodajući da je, “ako su već želeli da joj ukažu dužno poštovanje, makar trebalo da ispišu njeno ime na albanskom [u podnožju spomenika u centru Skoplja]”.

Spomenik Bobu Marliju u Srbiji

Kip Boba Marlija u Banatskom Sokocu | Foto: Nemanja Čabrić

Jamajkanski idol mira i tolerancije, rege zvezda Bob Marli diže pesnicu u vazduh na čistini ispred škole u seocetu Banatski Sokolac na severu Srbije.

“Borac za slobodu sa gitarom u ruci”, piše u podnožju statue. Iza Jamajkanca nalaze se stari jugoslovenski spomenici iz Prvog i Drugog svetskog rata, što prizor čini istovremeno apsurdnim i smešnim; nenamerni primer prave balkanske improvizacije.

Spomenik Marliju od poliestera, rad hrvatskog vajara Davora Dukića, podigli su srpski i hrvatski muzičari 2008, tokom godišnjeg festivala “Rock Village” u selu u kojem živi manje od 400 stanovnika.

Podizanje ovog spomenika tumači se kao poziv na pomirenje i humanistička, antiratna poruka o “jednoj ljubavi” među narodima svih rasa, a otkriven je posle podizanja spomenika Rokiju Balboi u Žitištu, u Srbiji, i zvezdi hongkonških akcionih filmova Brusu Liju u Mostaru, u BiH. Smatra se da ovakvi projekti predstavljaju pokušaje mlađih generacija da pronađu heroje koji će ljude da ujedine a ne da ih razdvoje.

“Posle raspada bivše Jugoslavije i krvoprolića devedesetih, ljudi retko mogu da se slože oko svojih idola i više vole ličnosti koje se ne vezuju za region”, pisalo je u jednom novinskom članku posle podizanja spomenika.

Međutim, spomenik Brusu Liju uklonjen je nakon što su ga vandali oštetili, a ni Marli iz Banatskog Sokoca nije ono što se na prvi pogled čini. Inicijator projekta Mirko Miljuš, koji organizuje festival “Rock Village”, kaže da jamajkanska zvezda koja stoji ponosno i pravo u nedođiji vojvođanske ravnice zapravo nije spomenik, već parče scenografije “zamišljene kao sastavni deo festivala”.

Miljuš se slaže da Marli predstavlja međunarodni simbol mira, ali dodaje da kip ima smisla samo tokom festivala, “kada ovo selo na samrti malo živne”.

Vajar Dukić, međutim, tvrdi da spomenik ima istinsku umetničku vrednost. “Kip je dragocen svima koji tamo žive”, kaže on, dodajući da je tokom godina bilo incidenata sa skinhedima i huliganima koji su želeli da ga unište, ali da su meštani i organizatori festivala uspeli da ga zaštite.

Pored trajne popularnosti njegovih pesama na Balkanu, postoji i slabašna veza između Marlija i bivše Jugoslavije. Kao rastafarijanac, Marli se molio prijatelju Josipa Broza Tita Hajleu Selasiju, nekadašnjem lideru Pokreta nesvrstanih koji je osnovala Jugoslavija. A Marli je bio i pravoslavac – sedam meseci pre smrti, krstio ga je arhiepiskop Etiopske pravoslavne crkve i tako je on delio veru sa otprilike 80 odsto Srba.

Spomenik Nikoli Tesli u Hrvatskoj

Statua Nikole Tesle ispred njegovog memorijalnog centra u Smiljanu | Foto: MayaSimFan, Wikimedia commons

Kip Nikole Tesle pohranjen je u jednom magacinu u Zagrebu, i žrtva je sukoba koji je izbio dugo nakon smrti ovog genijalnog izumitelja.

Tesla je bio srpskog porekla, ali je rođen u Hrvatskoj, a kip u njegovu čast podignut je u Gospiću, blizu njegovog rodnog sela Smiljan, 1981. godine, dok je Jugoslavija još bila cela. Srbija Teslu smatra nacionalnom herojem, a beogradski aerodrom je dobio ime po njemu.

Spomenik Tesli u Gospiću replika je statue slavnog hrvatskog kipara Frane Kršinića postavljene još i u Beogradu te na slapovima Nijagare, ali kada je u Hrvatskoj izbio rat za nezavisnost a “srpski” simboli postali mete, nepoznati počinioci su ga minirali.

Spomenik je restauriran u magacinu Livnice umetničkih dela Akademije likovnih umetnosti (ALU) u Zagrebu kada se 2006. obeležavalo 150 godina od Teslinog rođenja, u saradnji ministarstava kulture Hrvatske i Srbije.

Zamenik direktora Livnice ALU-a Nikola Cerjanec opisao ga je kao “remek-delo”.

Spomenik je ipak ostao talac nacionalista koji Teslu vide kao Srbina i stoga neprijatelja.

Pre tri godine, gradonačelnik Gospića Nikola Kolić izjavio je da meštani ne žele Teslu nazad, već će na njegovom mestu izgraditi spomenik pokojnom hrvatskom predsedniku Franji Tuđmanu.

Kolić je član Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), političke stranke bivšeg predsednika Tuđmana, koji je vladao Hrvatskom u vreme kada su mnogi spomenici uništavani iz političkih razloga.

Hrvatski premijer Zoran Milanović apelovao je u januaru ove godine na vlasti u Gospiću da vrate Teslin spomenik.

“Nikola Tesla jedan je od retkih ljudi koji su baština celog čovečanstva i, po meni, trebalo bi da ima dva spomenika, u Zagrebu i Gospiću”, kazao je Milanović.

Uprkos tome, kip se i dalje nalazi u magacinu livnice, čekajući da se promeni politička klima.

Spomenik Bilu Klintonu na Kosovu

Kip Bila Klintona u Prištini | Foto: Edona Peci

U Bulevaru Bila Klintona u Prištini stoji kip visok tri metra koji prikazuje bivšeg predsednika Sjedinjenih Država kako drži knjigu sa ispisanim datumom “24. 3. 1999” – danom kada je NATO počeo bombardovanje kojim je okončan rat na Kosovu.

Spomenik je podignut iz zahvalnosti Klintonu zbog njegove uloge u izdavanju naređenja za bombardovanje Srbije, a kad je u novembru 2009. godine prisustvovao otkrivanju spomenika, na desetine hiljada ljudi okupilo se da ga pozdravi, mašući američkim zastavicama i noseći fotografije svog heroja.

“Nikada nisam očekivao da će bilo gde neko podići tako veliki moj kip”, rekao je Klinton okupljenoj masi, dodavši da je “vajar sjajno uradio svoj posao”.

Ali kritičari na Kosovu u međuvremenu su se požalili da spomenik ne samo da je sumnjive umetničke vrednosti već, možda još i gore, uopšte ne liči na bivšeg predsednika.

Projekat je pokrenula albansko-američka grupa pod nazivom “Prijatelji Bila Klintona, prijatelji Amerike”. Grupa je potrošila 6.000 evra na statuu, dok je Ministarstvo za kulturu Prištine doniralo oko 20.000 evra, a Privatna banka za biznis priložila nenavedeni iznos.

Kritičari su istakli da spomenik, koji je osmislio i izradio Izeir Mustafa, ne samo da je jeftin i ružan već i loše uklopljen u okolinu jer se visoke zgrade nadvijaju nad kipom Klintona.

Ni prolaznici u glavnom gradu Kosova nisu posebno impresionirani.

“Čim uđete u Prištinu i vidite kip, shvatite da uopšte ne liči na Klintona”, kaže Fisnik Nimoni, student iz Peći.

“Oblik statute – ruka podignuta u pozdrav – liči na spomenike iz komunističkog perioda”, dodaje on.

Mustafa Halili, bivši šef direkcije za kulturu Opštine Priština, napominje da je odluka koju je potpisao da se spomenik podigne baš tu bila “dobra, zato što je kip morao da se postavi u bulevaru koji nosi isto ime”.

Ipak, čak i Halili priznaje da je posao mogao bolje da se uradi: “Slažem se sa kritičarima, jer kip zaista nema umetničku vrednost, ali vajar Mustafa je već bio započeo rad na njemu kada smo krenuli da tražimo umetnika koji će prihvatiti posao. Zato smo odlučili da novac predviđen za projekat damo njemu.”

Spomenik Vladimiru Visockom u Crnoj Gori

Statua Vladimira Visockog u Podgorici | Foto: Rasho992, Wikimedia Commons

Pre nego što je 1980. umro u 42. godini od posledica dugogodišnjeg uzimanja alkohola i droga, Visocki je pisao pesme i stihove nabijene emocijama zbog kojih je postao heroj širom bivšeg Sovjetskog Saveza, ali na Balkanu nije baš toliko prepoznatljivo ime.

Kip Visockog smešten je u blizini mosta Milenijum, simbola crnogorskog oporavka posle burnih devedesetih, na obali reke Morače, i jedan je od nekoliko spomenika podignutih u čast istorijske veze sa Rusijom, među kojima je i statua pesnika Aleksandra Puškina.

Okružen metalnim okvirom koji leti reflektuje zaslepljujuće svetlo, kip predstavlja Visockog golih prsa i bosog, sa gitarom u jednoj ruci a drugom u vazduhu, dok je pred pijedestal smeštena lobanja.

Statua je podignuta 2004. godine kao poklon iz Moskve, ali većina meštana i ne zna ko je tačno Visocki. “Mislim da je podizanje takvog spomenika lepo osveženje za grad zato što je tako veseo”, kaže jedna prolaznica. Upitana zna li kome je spomenik posvećen, jednostavno odgovara: “Gitaristi.” I tako većina stanovnika i zove spomenik – “ruski gitarista”.

Pesme Visockog izražavaju “eksplozivnu mešavinu bola, humora, sarkazma i očajničke žudnje za istinom”, napisao je moskovski rok kritičar Artemij Troicki. Rukovodstvo Sovjetskog Saveza je odbacilo Visockog, ali su ga prihvatili obožavatelji, koji su se masovno pojavili na njegovoj sahrani. Čak i danas, on je neobičan izbor javnog simbola za Vladu savremene Rusije koja se ponekad smatra autoritarnom.

Međutim, podgorički sekretar za kulturu Hamdo Kočan objašnjava da je Visocki jednom posetio Crnu Goru i “strasno se zaljubio” u ovu zemlju.

On objašnjava da je Visocki o njoj napisao pesmu, čiji je stih urezan u spomenik u Podgorici: “Ja žalim u životu ovom/ što nemam korena dva/ što drugom domovinom mojom/ ne zovem Crnu Goru ja.”

Više od dve decenije posle njegove prerane smrti, konačno se vratio, makar i simbolično.

“Vladimir Visocki nije ni slutio da će jednoga dana na ovom mestu biti njegova bista. Spomenik Visockom predstavlja novi simbol viševekovnog crnogorsko-ruskog prijateljstva”, izjavio je konzul Ruske Federacije Jurij Bičkov na ceremoniji otkrivanja, kojoj je prisustvovao pevačev sin Nikita.

Podgorica i Moskva već dugo gaje bliske veze: kada je Rusija 1904. objavila rat Japanu, Crna Gora je u znak podrške regrutovala odred svojih vojnika. Mir sa Japanom formalno je proglašen tek više od 100 godina kasnije, kada je 2006. Tokio zvanično priznao obnovljenu nezavisnost Crne Gore.

Disqus

blog comments powered by Disqus

U slici

posleratni-spomenici-na-balkanu

Posleratni spomenici na Balkanu

Fotograf Marko Krojač godinama je putovao po bivšoj Jugoslaviji, dokumentujući gotovo 1.000 spomenika. U ovom izboru njegovih fotografija posleratnih spomenika nalaze se posvete palim pobunjenicima, žrtvama genocida, istorijskim ličnostima, holivudskim glumcima, pa čak i konzervi govedine.

Galerija Monumenti, u saradnji sa forumZFD

...