Komentar 07 Feb 18

Balkanska strategija EU propustila šansu da reši nepravdu iz prošlosti

Impjuniti Voč ocenuje da države Balkana, nažalost, nisu uspele da se suoče sa svojom nasilnom prošlošću, ali i da nova strategija Evropske komisije za ovaj region, ne daje značajan podsticaj za promene.

Marles Stapers, Tomas Unger Utreht
Protest ratnih žrtava iz BiH ispred Haškog tribunala u novembru 2017. Foto: BETA.

Evropska komisija je u utorak predstavila svoju Strategiju za Zapadni Balkan, čime je državama u regionu dala jasnu perspektivu pristupanja EU.

Ovo treba pozdraviti i nema rasprave o tome da je budućnost regiona svakako u okvirima evropskog bloka. Međutim, perspektivu mira i dalje miniraju nerešene nepravde iz ratova devedesetih godina.

Strategija EU naglašava da su procesi tranzicione pravde nepotpuni i ističe da “sve zemlje moraju, rečima i delima, nedvosmisleno da se obavežu da će prevazići nasleđe prošlosti, postizanjem pomirenja i rešavanjem otvorenih pitanja mnogo pre njihovog pristupanja EU”.

S druge strane, ni Strategija EU ne daje jasan putokaz za promene.

No, nekažnjivost zločina počinjenih devedesetih godina i danas je, 20 godina nakon završetka sukoba, široko rasprostranjena u državama Zapadnog Balkana i ugrožava nastojanja žrtava da dođu do pravde.

Rastuće etničke podele i polarizacije u regionu, vođene nacionalističkim ideologijama koje aktivno promovišu nekažnjivost, zamenile su napore za jačanje vladavine prava i postizanje pomirenja.

Ograničeni prostor civilnom društvu i nezavisnim medijima doprineo je, u negativnom smislu, tom ćorsokaku. Žrtve su isključene od procesa odlučivanja o naporima za rešavanje prošlosti ili se koriste kao predmet manipulacije od strane suprotstavljenih nacionalističkih tvrdnji.

Analitičari se slažu da novi sukobi nisu isključeni, a ono što ozbiljno zabrinjava je što nerešene nepravde ponovo mogu biti uzrok, kao da nisu naučene lekcije iz doba nakon Drugog svetskog rata.

Ako ponovo dođe do sukoba, to bi predstavljalo veliki preokret u stavu “nikad više”, koji je bio prisutan krajem devedesetih godina, kada su oružani sukobi u državama Zapadnog Balkana završeni.

U ovom kontekstu, izveštaj u kom Impjuniti Voč daje svoju procenu, a čije se objavljivanje uskoro očekuje, o stanju tranzicione pravde na Zapadnom Balkanu, predstavlja važan poziv za buđenje.

Kako pokazuje njihova procena, napori u oblasti tranzicione pravde, kao što su procesuiranje, reparacije za žrtve, traganje za istinom i institucionalne reforme, mašili su poentu i tako se ukorenili, bez da su otvorili sistem nekažnjivosti i etničke polarizacije.

Zato se u izveštaju zaključuje da postoji hitna potreba, kako za EU, tako i za same države, da se preispita angažman vezan za tranzicionu pravdu na Zapadnom Balkanu.

Od suštinskog značaja za napredak je jačanje civilnog društva i njegovo značajnije uključivanje u političke diskusije.

Jako civilno društvo koje zajedno radi u etnički podeljenoj sferi je najbolja garancija borbe protiv nekažnjivosti zločina i sprečavanja ponovnog sukoba.

Važan signal promene bila bi podrška Inicijativi za REKOM, kojom se zagovara osnivanje regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratovima devedetih godina, na samitu Berlinskog procesa, diplomatskog projekta, iniciranog od strane Nemačke, a usmerenog ka pomoći državama zapadnog Balkana u procesu pridruživanju EU.

Koalicija za REKOM se nada da će Bosna i Hercegovina, Kosovo, Makedonija, Crna Gora i Srbija u julu, pod pokroviteljstvom berlinskog procesa, potpisati sporazum o osnivanju ove komisije.

Velikih nedostataka, vezano za koherentnost politike, ima i što se tiče Evropske unije.

Ministri spoljnih poslova EU su 2015. godine usvojili sveobuhvatni politički okvir za podršku tranzicione pravde, promovišući, između ostalog, participativne pristupe koji bi u svoje središte trebalo da stave žrtve. Ovom se politikom poziva i na bolje povezivanje mera tranzicione pravde u oblasti istine, pravde, reparacija i garancija da se takva stvarnost neće istinski ponoviti.

Međutim, ovo se adekvatno ne reflektuje u novoj strategiji EU za Zapadni Balkan, koja se tesno fokusira na nekoliko izabranih oblasti tranzicione pravde, kao što su ratni zločini, procesuiranja i nestale osobe – oblasti koje između sebe nisu povezane. Inicijativa REKOM se uglavnom pominje u aneksu strategije.

Zauzimanje ograničenog pristupa tranzicionoj pravdi, odvojenog od stvarnosti, do sada nije uspelo da otvori pravi prostor za okončanje nekažnjivosti za nedela iz prošlosti. Čini se da ova lekcija nije naučena. Nova strategija pokazuje nedostatak vizije za dugoročnu promenu.

Da bi bila uspešna, reforma u oblasti tranzicione pravde treba da bude koherentna sa drugim politikama EU i da stremi da bude transformativna na društvenom nivou, a manje tehnička, kao što je sada, sa preuskim fokusom samo na pravne i institucionalne reforme.

Kao zaključak, okončanje nekažnjivosti i rešavanje potrebe žrtava za pravdom, treba da budu ključni prioritet u pristupnom procesu. Nova strategija EU za Zapadni Balkan ne daje dovoljno jasan politički signal u tom pogledu.

EU mora da udvostruči svoje napore, a vreme ističe.

Okončanje nekažnjivosti za zločine 1990-ih je garancija da se istorija neće ponoviti.

O ovim potrebama se treba voditi računa tokom implementacije nove strategije za Zapadni Balkan, jer uz trenutnu brzinu sprovođenja reformi i nedostatak jasne vizije, mi više idemo unazad, nego unapred.

Ovo nije dobra vest za zemlje Zapadnog Balkana, ali ni za Evropsku uniju, kao projekat mira.

Marlis Stapers je izvršna direktorka nevladine organizacije Impjuniti Voč sa sedištem u Holandiji. Tomas Unger je savetnik Impjuniti Voč-a.

Mišljenja izražena u ovom komentaru su isključivo mišljenja autora i ne odražavaju nužno stavove BIRN-a.

Disqus

blog comments powered by Disqus