25 Oct 10

Žitelji Kosova ignorišu lažne brakove sa strancima

Kosovski Albanci su sve tolerantniji prema muškarcima koji se razvode od svojih supruga da bi se privremeno oženili strankinjama i dobili boravišni status u zapadnim zemljama.

Piše: Jeton Musliu iz Prištine, Peći, Skenderaja/Srbice, Beograda i Štutgarta
iz Prištine, Peći, Skenderaja/Srbice, Beograda i Štutgarta

Svaki put kada pođe na počinak, 35-godišnja Valbona iz Peći, na zapadnom Kosovu, pogleda u svoju svadbenu fotografiju staru trinaest godina. Pored sebe vidi i svog nasmejanog supruga.

Danas je taj trenutak samo sećanje. Pre dve godine, njen muž se ponovo oženio, Nemicom. Valbona, sa kojom ima četvoro dece starosti od četiri do 11 godina, ne samo da je znala za taj plan, već ga je i odobrila.

To je zbog toga što u očima njene porodice i šire okoline ona zapravo i nije razvedena. Mnogi kosovski Albanci razvode se od svojih prvih žena uz obostrani pristanak i odlaze u zapadnu Evropu, gde nalaze nove supruge koje im omogućavaju da dobiju dozvolu za boravak.

Za sobom ostavljaju i svoju decu da bi mogli da se predstave kao slobodni muškarci i, samim tim, brzo ožene. Kada dobiju trajni boravak u Nemačkoj, ili nekoj drugoj zemlji članici EU, razvode se od svojih drugih žena, vraćaju prvima i odvode celu porodicu na Zapad.

Nemačka je popularno odredište za kosovske Albance koji žele da se ožene da bi dobili pasoš Evropske unije, zbog toga što u toj zemlji živi velika albanska dijaspora.

Žene sa Zapada koje se udaju za ove kosovske Albance veruju da su pronašle idealne, pažljive muževe. Ipak, kada nakon pet godina braka sa državljankom Nemačke, ili neke druge zemlje članice EU, muškarac dobije trajni boravak, on često zahteva razvod.

Valbona je uverena da će i njen muž za tri godine napustiti svoju novu suprugu i doći na Kosovo po nju i njihovu decu, da ih odvede u novi život na bogatom Zapadu.

"Razvod nam je teško pao, ali situaciju je donekle olakšalo to što smo oboje znali njegovu svrhu", objašnjava Valbona, koja u odsustvu supruga živi sa decom odmah do svojih devera. "To je velika žrtva, ali podnosim je da bismo moja deca i ja imali bolju budućnost", dodaje.

Mimo znanja njegove supruge Nemice, Valbona je već provela jedan godišnji odmor sa svojim bivšim mužem na Kosovu.

Povlastice nadglasavaju tabu

Albanske porodice u prošlosti nisu lako prihvatale razvod. Taj tabu je zaboravljen kada su kosovski Albanci otkrili da mogu da dobiju potrebna dokumenta za život na Zapadu ukoliko se razvedu i ponovo ožene strankinjama.

Naravno, nisu sve žene sa Zapada dobra prilika. Drugi brak sa nealbankom smatra se beskorisnim ukoliko nova žena ne poseduje državljanstvo Evropske unije. Ako se muškarac razvede od svoje supruge sa Kosova zbog "papira", društvo to ignoriše.

Svakog meseca, Valbonin bivši muž šalje novac za njihovo četvoro dece. To mnogo znači u zemlji siromašnoj kao što je Kosovo, gde je 40 odsto populacije nezaposleno, a prosečna mesečna zarada iznosi samo oko 200 evra.

Žitelji Kosova koji su se odselili na Zapad svojim porodicama godišnje pošalju 530 miliona evra. Prema podacima Centralne banke Kosova, te novčane pošiljke predstavljaju oko 13 odsto domaćeg bruto proizvoda.

Sokol Havoli, viši službenik banke, kaže da 30 odsto kosovskih domaćinstava redovno prima novac od rođaka koji rade u inostranstvu.

Suočeni sa ekonomskim poteškoćama, mnogi ljudi očajnički žele da steknu pravo da žive i rade u zapadnoj Evropi.

Ali, vizu za ulazak u Evropsku uniju nije lako dobiti. Za razliku od svojih balkanskih komšija, žitelji Kosova ne uživaju slobodni vizni režim za odlazak u zemlje Šengena, niti je uvođenje viznih olakšica izvesno.

Za žitelje Kosova je skoro nemoguće da dobiju nemačko državljanstvo, osim ukoliko su rođeni u Nemačkoj ili su se tamo doselili kao mali i pohađali školu.

Odrasli žitelji Kosova, kao i ostali stranci koji ne pripadaju EU, dozvolu za trajni boravak u Nemačkoj ili nemačku trajnu boravišnu vizu mogu da zahtevaju ako su tamo legalno živeli više od pet godina. To mogu da ostvare odlaskom na studije ili brakom sa nemačkim državljaninom.

Povećana stopa razvoda

U Prištini, glavnom gradu Kosova u kom živi oko 600 000 stanovnika, 2007. je zabeleženo 127 zvaničnih razvoda. Iako je po zapadnoevropskim standardima taj broj možda zanemarljiv, za Kosovo je značajan. Prema opštinskim podacima, u Prištini je do 2003. zabeleženo samo 36 razvoda.

Uporedo sa povećanim brojem razvoda raste i broj brakova sa stranim, naročito državljanima zapadnih zemalja. Godine 2009, u Prištini je zabeleženo 98 brakova između kosovskih muškaraca i žena sa Zapada.

Šefket Bukaj, službenik u gradskoj opštini, priznaje da je upoznat sa slučajevima u kojima su se žitelji Kosova, nakon razvoda u stranoj zemlji, ponovo venčavali svojim prvim suprugama.

On priznaje da vlasti nemaju mnogo mogućnosti da prate motive koji stoje iza brakova sa strankinjama. Kada kosovski muškarci izraze želju da se ponovo ožene svojim prvim suprugama, jednostavno mogu da objave da su se pomirili.

Ali Bukaj ističe da sprovode istragu u slučaju kada postoji sumnja u motive sklapanja braka između žitelja Kosova i strane državljanke.Izrazito sumnjiv slučaj ticao se meštanina koji se venčao sa ženom 15 godina starijom od njega, seća se on.

Takve zajednice su nepoznate na patrijarhalnom Kosovu, gde sklapanje braka sa ženom koja je više od deset godina starija od muža narušava sve tradicije.

Bukaj kaže da nisu mogli da nađu nijedan dobar razlog da ne odobre taj brak. "Iz razgovora s njima došli smo do zaključka da brak nije fiktivan."

Usamljene žene sa Zapada

Nemica iz Štutgarta, Sonja, našla se na meti kosovskog Albanca koji je bio u potrazi za stalnim prebivalištem u Nemačkoj.

Sonja je u ranim tridesetim godinama. Za Albanca iz severnog dela Mitrovice udala se pre trinaest godina.

Nezaposlena i pomalo usamljena u to vreme, bila je očarana kada joj je lep tamnokosi muškarac, nekoliko godina stariji od nje, prišao u kafeu u Štutgartu i obratio joj se.

Nije mogla ni da pretpostavi da se on zapravo oženio na Kosovu kada mu je bilo 18 godina i razveo pre nego što je došao u Štutgart. Takođe nije znala da je u potrazi za Nemicom kojom bi se oženio iz razloga koji nisu imali mnogo veze s ljubavlju.

Ubrzo nakon venčanja, Sonja je prionula na učenje albanskog jezika. Rešena da prihvati skroman način života kosovskih domaćica, ona, na primer, više nije odlazila kod prijateljica na kafu.

"Postala sam veća Albanka od same Albanke", priseća se.

Sonjin muž nije zahtevao razvod nakon pet godina, što je bilo neuobičajeno. Razlog tome je verovatno što su tada već imali sina, što je dodatno komplikovalo stvari. Sonjin muž je želeo da pre odlaska obezbedi puno starateljstvo nad njihovim sinom.

Konačno su se razveli tek pre dve godine, nakon što je Sonja pristala da mu ostavi sina koji je tada imao osam godina. On se ubrzo ponovo oženio svojom prvom ženom. Njih dvoje sada žive van Štutgarta, sa njegovim sinom iz braka sa Sonjom.

Sonja ne zna celu priču o svom braku, ali pojedini kosovski Albanci koji žive u komšiluku svesni su skrivenih namera njenog bivšeg muža.

Poznato joj je samo da se njen bivši muž oženio "Albankom koja nije imala nikakve papire". Sonja još uvek veruje da se udala iz ljubavi i ne razume šta je pošlo naopako.


Odbačena tradicija

Mnogi kosovski Albanci odobravaju praksu da muškarci odu u inostranstvo i privremeno se ožene zarad poboljšanja životnog standarda.

Valdrin Hodža, nezaposleni 23-godišnjak iz Prištine, kaže da bi i sam uradio isto kada bi mu se ukazala prilika.

"Objasnio bih svojoj porodici da bih se nakon dobijanja [EU] dokumenata razveo od svoje žene iz inostranstva i oženio devojkom sa Kosova", kaže samouvereno.

U prošlosti, neplodnost je bila jedini razlog iz kog su se parovi legitimno razdvajali, kaže 71-godišnji Hamdi Veliu, iz Polca, sela na centralnom Kosovu.

"Žena koja nije mogla da rodi dete imala je dve mogućnosti: da se razvede ili da ostane", objašnjava on. "Ako bi odlučila da ostane, morala bi da prihvati činjenicu da je njenom mužu potrebna druga žena.

Ako bi prihvatila da je njenom mužu potrebna još jedna žena, mogla bi da ostane u istoj kući, u kojoj bi i dalje bila gazdarica."

"Današnja situacija je vrlo loša", nastavlja Veliu i sa neodobravanjem govori o svom poznaniku, kojeg je porodica njegove prve žene pritiskivala da je odvede u Nemačku pre nego što se razveo od Nemice kojom je bio oženjen.

On kaže da zna i za druge slučajeve, kada u Nemačkoj istovremeno, ali na različitim mestima, žive i supruge sa Kosova i njihovi muževi oženjeni Nemicama. "Takve stvari ne počivaju na našoj tradiciji", žali se on.

Veliu kaže da posedovanje važne dozvole za boravak u zemljama Evropske unije obezbeđuje pojedincu neverovatan prestiž na savremenom Kosovu. Zahvaljujući njima, četrdesetogodišnjak može da odabere bilo koju devojku, čak i dvadeset godina mlađu od sebe.

Da bi pronašli mladu suprugu, ti muškarci obično koriste usluge bračnih posrednika, ili seoskih provodadžija.

Šezdesetogodišnji Smajl Šatraj iz sela Lauša, na centralnom Kosovu, godinama je često pružao takve usluge.
"Danas, kada većina devojaka želi da živi u inostranstvu, to se lakše ugovara [kada muškarac ima dokumenta za boravak u Evropskoj uniji]", objašnjava on.

Nekada su spajali muškarce i žene sličnih godina koji su bili prikladni jedno za drugo.

Danas je najbitnije da li budući muž ima odgovarajuća dokumenta. "Tradiciju odbacuju zarad interesa", kaže Smajl.

U suštini, mešoviti brakovi, naročito oni koji poboljšavaju socijalni i ekonomski položaj muškarca, nisu novost među žiteljima Kosova.Ranije se težilo sklapanju brakova unutar granica stare Jugoslavije. 

Kosovski Albanci često su se ženili Srpkinjama, budući da su srpsku etničku zajednicu videli kao najuticajniju u bivšoj Jugoslaviji.

"Takvim brakom u staroj Jugoslaviji, pojedinac je mogao da stekne društveni ugled", objašnjava Anton Berišaj, profesor sociologije na Prištinskom univerzitetu.

"Neki su u njih stupali da bi dokazali svoju lojalnost ideji multietničke Jugoslavije", dodaje obrazivo.

Bitna razlika između tih i brakova koji se danas sklapaju sa Nemicama jeste u tome što muškarci tada nisu nameravali da se nakon određenog vremenskog perioda razvedu od svojih žena. Ostajali su zajedno i obično se selili u glavni grad Jugoslavije, Beograd.

Pojedini, kao što je porodica Selimi, još uvek žive zajedno. Iako je albansko-srpski brak šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka bio dobar potez u društvenom smislu, to nikako nije slučaj danas, nakon raspada Jugoslavije, proglašavanja deklaracije o nezavisnosti Kosova i propadanja srpsko-albanskih odnosa uopšte.

"Ti parovi su sada stigmatizovani", kaže profesorka Nada Raduski, iz beogradskog Centra za demografska istraživanja.

'Ni moralno ni ispravno'

Anton Berišaj, profesor sociologije na Prištinskom univerzitetu, snažno se protivi brakovima između muškaraca sa Kosova i žena iz  inostranstva u cilju dobijanja trajnog boravka na Zapadu.

"'Dvostruki' brak, u kome jedna strana nije upoznata sa celom situacijom, a porodice se pretvaraju kao da se ništa ne događa, nije ni prirodan ni moralan, niti ispravan", kaže Berišaj.

Predstavnici glavnih verskih zajednica na Kosovu takođe oštro osuđuju taj trend.

Većina kosovskih Albanaca su muslimani, ali postoji i manji broj katolika. Sveštenstvo obe religije posmatra bračnu zajednicu kao neprikosnovenu.

"Brak je trajan i nije vremenski ograničen; on je večan", kaže Bedri Sila, imam iz Skenderaja/Srbice, na centralnom Kosovu.

Takozvane razvode, čija je jedina svrha dobijanje dokumenata, imam posmatra kao ismevanje i svetogrđe.

"To su igre koje urušavaju porodice i moral", kaže on, citirajući stihove iz Kurana. Takve postupke islam nikada ne može da opravda, dodaje, bez obzira na moguću korist.

S njegovim stavovima se u potpunosti slaže i Don Šan Zefi,  katolički sveštenik u Prištini. "Ovakvi brakovi nisu ni moralno ni psihološki, niti pravno dozvoljeni", izjavio je.

'Žrtva se isplati'

Ipak, četrdesetogodišnji Agron kaže da se za ostvarivanje evropskog sna isplati pravljenje kompromisa po pitanju morala i tradicije.

On je kamenorezac i sada živi sa svojom prvom suprugom u selu udaljenom tridesetak kilometara od Štutgarta. Njome se ponovo oženio nakon dugog i mukotrpnog razvoda od druge supruge, Nemice.

Agron pokušava da zaboravi činjenicu da je zbog braka sa Nemicom morao da ostavi prvu suprugu i njihovu decu na Kosovu.

"Dokle god ne zaboraviš svoju [prvu] ženu i decu koje si ostavio na Kosovu, žrtva se isplati", kaže Agron.

"Život ovde je za mene raj", dodaje, misleći na malo nemačko selo koje je sada njegov dom.

Kako bi mogli da uživaju u sličnom "raju", Valbona i njeno četvoro dece moraju da čekaju još barem tri godine.

U iščekivanju novog života u inostranstvu, nju ne zanima nacionalnost žene kojom je njen muž trenutno oženjen; važan je samo cilj, a to je odlazak na Zapad.

"Meni to jednostavno nije bitno", kaže. "Teški ekonomski uslovi nas prosto primoravaju da to radimo."

Ovaj tekst je rezultat programa Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost, inicijative fondacija Robert Bosch i ERSTE, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom, BIRN.

Talk about it!

blog comments powered by Disqus
1
lijevo
desno

Headlines