Analiza 03 Jan 13

Ratko Mladić i srpska medijska estrada

Trivijalno izveštavanje o hapšenju i početku suđenja Ratku Mladiću testament je nespremnosti države da se suoči sa prošlošću.

Marija Ristić
BIRN
Beograd

Ovo je gigantski korak Srbije ka Evropskoj uniji! Jagode i Tolstoj za Mladića! Doživeo tri srčana udara! Tako su zvučali tabloidni naslovi srpskih medija kada je u maju 2011. godine uhapšen bivši general Vojske Republike Srpske (VRS) Ratko Mladić. 

Stupce novina punili su izveštaji iz sela Lazarevo u Vojvodini, u kojem je uhapšen, reakcije meštana, spekulacije ko je prvi doznao za hapšenje, kao i šta je Mladić govorio u Specijalnom sudu dok je iščekivao prebacivanje u Haški tribunal.  Žrtve su, međutim, ostale u senci, a izostale su ozbiljne analize zločina zbog kojih je Mladić optužen pred Tribunalom u Hagu.  

U istom tonu nastavljeno je izveštavanje tokom početka suđenja u maju 2012. Fokus je ovog puta bio na tome ko su mu komšije u Haškom tribunalu i da li se tamo dobro brinu o njegovom zdravlju.

Među medijskim analitičarima podeljena su mišljenja oko toga zašto su srpski mediji pristupili ovim događajima tabloidno, tretirajući Mladića kao estradnu zvezdu. Dok neki to objašnjavaju pukom željom da se dosegnu visoki tiraži, drugi smatraju da su mediji bili samo refleksija društva, nespremnog da se suoči sa prošlošću, budući da se skoro nigde nije mogla pročitati optužnica. 

Optužnicu je još 25. jula 1995. godine podigao Haški tribunal, a tereti ga za genocid, progon, istrebljenje, ubistvo, deportacije, nečovečna dela, terorisanje, protivpravne napade  i uzimanje talaca tokom rata u Bosni i Hercegovini tokom devedesetih.

Fokusirajući se na trivijalno, mediji su ipak pokazali da je aura oko Ratka Mladića, kao srpskog ratnog heroja, znatno izbledela, te da je zamenjena političkim pragmatizmom i zabavom za šire narodne mase.

Iako je u potpunosti izostala debata o moralnoj odgovornosti države da izruči osobu optuženu za najteže zločine, nije bilo demonstracija građana, kao kada je u julu 2008. godine uhapšen nekadašnji predsednik Republike Srpske (RS) Radovan Karadžić. Za srpske političare, čije su izjave mediji prenosili, hapšenje Mladića značilo je samo jedno: Srbija je otklonila važnu prepreku na svom putu ka Evropskoj uniji (EU). 

Naime, Mladićevo izručenje Tribunalu u Hagu, zajedno sa hapšenjem bivšeg lidera Srba u Hrvatskoj, Gorana Hadžića, bio je formalni uslov EU da se nastavi pridruživanje Srbije , a eventualno dobije i status kandidata, što se desilo u martu 2012. godine.

 

Skrivanje u Srbiji

Pronalazak najtražnijeg begunca Tribunala u Hagu samo stotinu kilometara od srpske prestonice okončao je spekulacije gde se Mladić sakrivao punih 16 godina. Iako su srpske vlasti u bezbroj navrata tvrdile da se on ne nalazi u Srbiji, njegovim hapšenjem pokazalo se da je sigurno utočište za Mladića bila zemlja u kojoj se navodno najviše tragalo za njim.

Sudski procesi u Srbiji protiv njegovih jataka, koji su počeli 2009. godine i još uvek traju, pokazali su da se Mladić, dve godine nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma preselio iz RS-a u Beograd, zajedno sa grupom visokih oficira VRS-a. 

Te godine je, na zahtev tadašnjeg predsednika Jugoslavije, Slobodana Miloševića, a ukazom generala Vojske Jugoslavije Momčila Perišića formiran takozvani 30. kadrovski centar, uglavnom sačinjen od bivših pripadnika vojske bosanskih Srba. Osnovni zadatak ove jedinice bio je da se brine o bezbednosti tadašnjeg pukovnika Vojske Jugoslavije, Ratka Mladića.

Mladić se slobodno šetao Beogradom sve do aprila 2002. godine, kada je Skupština Srbije usvojila Zakon o saradnji sa Haškim Tribunalom. Prema informacijama Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije, Mladić se u Beogradu krio na više različitih lokacija sve do 2006. godine, kada mu se potpuno gubi trag. 

Nakon brojnih pokušaja da se Mladić uhapsi i nakon nekoliko javnih upozorenja glavnog Haškog tužioca Serža Bramerca da se najtraženi begunac nalazi u Srbiji, srpske bezbednosne službe izvele su akciju hapšenja 26. maja 2011. godine.

Vest su prvo preneli hrvatski mediji, pa onda i srpski, a konačnu potvrdu da je Mladić uhapšen građani Srbije dobili su oko podneva istog dana od tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Sve do tog trenutka, vlasti, ali i glavni tužilac za ratne zločine, Vladimir Vukčević, tvrdili su da se Mladić ne nalazi u Srbiji, uveravajući i domaću i inostranu javnost da su pritsci i upozorenja njihovih kolega iz Haga da se Mladić nalazi u Srbiji neosnovani.

Srpski mediji nisu ponudili do danas objašnjenje na koji način je, i uz čiju pomoć, Mladić uspeo da ostane daleko od očiju javnosti, u godinama uoči hapšenja. Novinari nedeljnika “Vreme” su jedini koji su se upitali kako je Ratko Mladić, s obzirom da je bio bolestan, uspevao da bolesti drži pod kontolom, a u tajnosti.

“Ako je hipertenzičar, kako je dolazio do lekova? Ako je imao više moždanih udara, kako to da nije bio u bolnici ili na rehabilitaciji? Ako je pretrpeo tri moždana udara, kako to da je radio na gradilištima kopajući puteve za cevi? Ako je bubrežni bolesnik, da li je imao napade koji su zahtevali hitne medicinske intervencije? Ako je Ratko Mladić zaista bolestan kao što se priča, ko mu je pomagao da stvari drži pod kontrolom?”

 

Karta za Evropu

Visoki zvaničnici prilikom poseta Srbiji jasno su isticali da Srbija može očekivati status kandidata tek kada se Mladić i Goran Hadžić nađu iza rešetaka. Otuda euforija zbog približavanje Evropi koja je kada je Mladić uhapšen i isporučen obojila sve rekcije vladajuće elite i srpskih analitičara, što se prelilo na medije. Usamljeni su ostali glasovi boraca za ljudska prava koji su opominjali da bi u fokusu trebalo da se nađu optužnica, zločini i žrtve.

Prva reakcija predsednika Borisa Tadića bila je da je sada Srbiji put ka EU konačno otvoren.

 “Otvorili smo vrata prema dobijanju statusa kandidata, otpočinjanju pregovora i na kraju članstvu u EU. Niko više u svetu nema dilemu da sarađujemo punim kapacitetom sa Haškim tribunalom”, rekao je tada Boris Tadić. “Samo tražim od EU da ispuni svoj deo. Mi smo svoj deo ispunili i nastavićemo to da radimo”, dodao je Tadić prilikom svog prvog obraćanja javnosti nakon Mladićevog hapšenja.

U sličnom tonu nastavio je i Vuk Drašković, nekadašnji lider anti- Miloševićevskih protesta i predsednik Srpskog pokreta obnove:

“Hapšenje Ratka Mladića je oslobađanje Srbije. Time se širom otvaraju vrata evropskoj i demokratskoj budućnosti naše države i naroda. Istovremeno se zatvaraju vrata političkom usponu retrogradnih snaga, koje su već uveliko vraćale Srbiju unazad, u tragične devedesete godine”, rekao je Drašković za “Večernje Novosti”, dva dana nakon Mladićevog hapšenja.

Za Dejana Vuka Stankovića, političkog analitičara, hapšenje je “pozitivan korak za priključivanje Srbije u EU. Potrebno je još i da se postigne određeni dogovor na relaciji Beograd-Priština, ali i da se nesmanjenom brzinom radi na reformama u Srbiji”, pisale su “Večernje Novosti” 27. maja.

“Ne sumnjam da će Srbija uskoro dobiti kandidaturu i datum početka pregovora. Sigurno je da će gospodin Bramerc morati da piše novi izveštaj”, kazala je Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost za isti dnevni list.

U autorskom tekstu objavljenom 27. maja glavni urednik “Politike”, Dragan Bujošević,  ne osvrće se na zločine koji se Mladiću pripisuju, već smatra da je hapšenje Mladića moralni zalog Srbije da nešto sada traži za uzvrat.

“Sa moralnim kreditom hapšenja Ratka Mladića i Radovana Karadžića Srbija ima pravo da pogleda u bilo čije oči i da traži da se istraže zločini protiv Srba počinjeni u svim ratovima iz devedesetih godina. Srbija je sa hapšenjem Mladića još jednom potvrdila da ima pravo da postavi pitanje Dobrovoljačke, ‘Oluje’, ‘Žute kuće’”, napisao je Bujošević .

Tadašnji lider najjače opozicione Srpske napredne stranke, a sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, bio je iznenađen hapšenjem:

“Potpuno sam iznenađen hapšenjem Ratka Mladića.  Nije vreme za stranačke reakcije, nego za reakcije naroda i države… Reč je o čoveku kojeg traži Haški tribunal zbog ratnih zločina, ali u Srbiji nikada nisu uspeli da nam ga predstave kao zločinca i zlikovca”, kazao je Nikolić medijima odmah nakon hapšenja Mladića.

Potpredsenik Demokratske stranke Dragan Šutanovac na to je odgovorio Nikoliću da svojim “iznenađenjem” da je Mladić uhapšen “najjasnije pokazuje da, iako je promenio retoriku, zapravo nikada nije napustio ideologiju radikalne stranke i svog mentora Vojislava Šešelja”.

Osvrćući se na izveštavanje medija, Nataša Kandić, direktorka nevladine organizacije Fond za humanitarno, rekla je da nedostaje smislena i ozbiljna debata povodom onoga što se pred Tribunalom dešava.

 “Međutim ono što je važno, kada poredimo sa situacijom kada je Karadžić uhapšen, jeste da nismo imali demonstracije. Posle toliko vremena, ljudima jednostavno nije stalo, zasićeni su, više ih ne zanima Mladić”, objasnila je ona.

 

Trka za ekskluzivom

Dragan Ilić, medijski kritičar, komentarišući hapšnje Mladica, kazao je da su se mediji sve vreme utrkivali ko ima bolji “neimenovani” izvor, ko će se pre dokopati kuće Mladića, “snimiti avliju, komšije, dolazak u Specijalni sud ili članove porodice”.

“Uvodnu špicu je pročitao predsednik na vanrednoj konferenciji za novinare, a onda je nastao cirkus. Urgentna informacija o tome da je Mladić popio lek. Lista zahteva koja sadrži knjige ruskih klasika, jagode, televizor i psihijatrijsku ekspertizu Slavice Đukić-Dejanović... Primat je dobila tolika količina trivijalnih tema i detalja, da je napetost postala potpuno estradna”, rekao je on.

Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Rade Veljanovski, naveo je da su se mediji ponašali identično kao i kada je usledilo hapšenje Radovana Karadžića u julu 2008. godine.

“Umesto da fokus bude na onom što je Mladić radio tokom devedesetih i za šta je optužen, mediji su se fokusirali na informacije kao što je njegov izgled ili zdravlje”, kazao je Veljanovski.

On je dodao da je jedan od glavnih razloga senzacionalističkog pristupa potreba medija da se povećaju tiraži i zaradi novac.

U prilog tome govori i činjenica da se u dnevnom listu “Blic”, dan nakog hapšenja Mladića, našla i vest da je ovaj dnevnik prethodnog dana prodao celokupan svoj tiraž u rekordnom vremenu.

Izručenje Mladića dovodilo se u vezu sa skoro svim sem sa odgovornošću države za zločine počinjene u BiH. U jednom od tekstova tabloid “Kurir” hapšenje Mladića dovodi u vezu sa porastom akcija na Beogradskoj berzi.

“Brokeri skok vrednosti akcija NIS (Naftna industrija Srbije) povezuju s hapšenjem generala. Savetuju građane da ih ne prodaju jer će uskoro vredeti još više”, naveo je list u tekstu od 29. maja.

Tradicionalna podela na takozvanu ozbiljnu i žutu štampu skoro je potpuno izbledela, što se može zaključiti iz analize pisanja tabloida “Blic” i ozbiljnog dnevnog lista “Politika”.

U “Blicu” se hapšenje Mladića poredilo sa akcijom američih bezbednosnih snaga kada je ubijen Osama Bin Laden.

“Bezbednosno-informativna agencija (BIA) je akciju hapšenja Ratka Mladića, najtraženijeg haškog optuženika, izvela po sličnom principu koji su američke snage bezbednosti početkom maja primenile prilikom upada u sklonište vođe Al Kaide Osame bin Ladena,” piše “Blic”, pozivajući se na izvore u službi državne bezbednosti, BIA-e.

Budući da policija nije saopštila detalje hapšenja Ratka Mladića, to je ostavilo prostora medijima da spekulišu kako se hapšenje i dogodilo. “Blic” tako piše da je “ratni vođa Srba dočekao BIA-u sirom i pršutom”, da se nije opirao hapšenju i da je sa policajcima pio domaću rakiju “da se okrepe pa da krenu”.

Da se dobije “eksluziva” novinari “Blica” pozvali su i Radovana Karadžića, koji je poručio da mu je “jako žao i da očekuje da će sarađivati kako bi se otkrila istina o onome što se dogodilo u Bosni”.

Pod naslovom “Ogorčeni smo što se Srbi raduju”, pomenuti list donosi reportažu iz Mladićevog rodnog mesta u Bosni i Hercegovini, gde se za sagovornike uzimaju Mladićevi rođaci i prenose njihovi citati, kao naprimer:  “Sve sam od izdajnika srpskog naroda očekivao, pa i ovo, nažalost”. 

S druge strane, “Blic” je bila jedna od retkih novina u kojima je mesto pronašla i reportaža iz Srebrenice, grada u istočnoj Bosni, u kojem je u julu 1995. godine ubijeno više od 7000  Bošnjaka, tokom vojne operacije kojom je komandovao Mladić.

Zdravlje optuženika Haškog tribunala postalo je važnije od optužnice ili reagovanja žrtava.

Kao izvor citiraju se mahom anonimni izvori, “bliski istrazi”, pa tako “Blic” u jednom od svojih brojnih tekstova o Mladićevom zdravlju piše da “zbog posledica šloga Mladić ne može da pomera ruku, da je oronuo, smršao i da se jedva kreće. Prema rečima našeg sagovornika, Mladić ima i probleme s bubrezima”.

Tekstovi sličnog, tabloidnog, karaktera, mogli su se naći i u “Politici”, najstarijem dnevnom listu u Srbiji, koji se smatra ozbiljnom novinom. U tekstu naslovljenom “Živeo u memljivoj sobi, nije palio svetlo” “Politika” opisuje kako je Mladić živeo pre hapšenja. List iznosi nove bizarne detalje, kao što je izgled kuće i kapije u kojoj se skrivao. “Kapija na kući koja je pravljena 1965. godine, uvek je, kažu, bila zaključana,“ piše “Politika”.

Novinari “Politike” objavljuju i šta je Mladić doručkovao, kao i da je neposredno pre hapšenja “pekao picu, koja je bila malo debela”. 

“Za doručak je jeo maslac i džem, za ručak oslić i pire krompir, a za večeru piletinu s barenim povrćem. Sve mu je to propisao lekar nutricionista,” navedeno je u jednom od tekstova.

Nataša Kandić je kazala da nije bilo preciznih informacija o hapšenju, što je ostavilo prostora medijima da nagađaju kako se samo hapšenje odigralo.

“Mediji su pisali šta je jeo, kako je izgledao, šta je rekao... A interesantno je da niko nije objavio optužnicu protiv Mladića.  Niti su pisali o tome šta je u optužnici, koji su zločini u pitanju. Isti je slučaj bio kada je Karadžić bio uhapšen”, rekla je Kandić.

Kandić, međutim za senzacionalističko i trivijom obojeno izveštavanje medija, delom krivi i srpsko Tužilaštvo za ratne zločine.

“Bila sam jako ljuta na Tužilaštvo i na portparola Tužilaštva Bruna Vekarića, koji je davao mnoge besmislene i nesmotrene izjave o tome šta je Mladić rekao kada su se susreli, šta je tražio, kako je izgledao”, istaknula je Kandić.

Naprimer, Vekarić je izjavio za dnevni list “Večernje Novosti” 27. maja prošle godine: “Mladić liči na sebe, samo što je malo mršaviji. Kao i devedesetih godina, imao je potrebu da široko priča o svemu. Zastupao je svoje poznate stavove i često je bio neposredan prema meni. Kada smo završili neformalan deo razgovora, pitao sam ga da li je gledao televiziju, a on je rekao da jeste. Čak je prokomentarisao nastupe tužioca Vladimira Vukčevića. To mi je bilo interesantno.”

Narednog dana, “Novosti” nastavljaju da pišu o odnosu Vekarića i Mladića: “Tako je, u neformalnom ćaskanju, zatražio da poseti grob ćerke Ane. Nije mu odgovoreno. Zamolio je i da mu neko donese jagode u ćeliju. Vekarić je rekao da će to učiniti on lično. Nešto kasnije, ratni komandant bosanskih Srba rekao je da bi voleo i televizuju da gleda, a Vekarić je ponudio da mu pozajmi svoj prijemnik iz kancelarije.”

Analitički tekstovi o slučaju Mladić mogli su se pročitati samo u dnevnom listu “Danas” i u nedeljniku “Vreme”.  Ovi mediji su imali kritičke osvrte na medijsko praćenje hapšenja, reakcije relevanih međunarodnih i domaćih ekperata.

U jednoj od svojih kolumni objavljenoj neposredno nakon Mladićevog hapšenja, Miloš Vasić, novinar “Vremena”, kazao je da je ključno pitanje u vezi sa pričom oko Mladića, pitanje zašto im je, svima njima, “novoj i staroj” vlasti, bezbednosnim strukturama, i onima koji su ga skrivali, Mladić bio toliko važan.

“Kako danas vidimo, morali su da na mitološkom nivou spasu i očuvaju bankrotirani projekt Miloševića i njegovih fašističkih pomagača”, zaključio je Vasić.

blog comments powered by Disqus

Background

Srebrenica: Genocide Reconstructed

In July 1995 Srebrenica was shelled and occupied by the Army of Republic of Srpska,VRS, despite being declared a protected area by the United Nations. More than 7,000 people were killed, the victims of genocide.

War in Bosnia

Key dates and events in the Bosnia war.

Ratko Mladic: The Force Behind the Srebrenica Killings

The Bosnian Serb commander’s role in the genocide committed in Srebrenica is described in detail in many indictments and verdicts pronounced before local and international judicial institutions.

Subscribe to Our Newsletter