Porodice otetih Makedonaca traže razrešenje

Makedonska skupština je poništila slučajeve ratnih zločina

Vena Dimovska (70) iz Tetova na severozapadu zemlje, žarišta oružanog sukoba u Makedoniji 2001. godine, redovno stoji ispred zgrade Ustavnog suda u Skoplju.

Ona čeka odluku Suda o žalbi koju je podnela u novembru 2011. godine osporavajući odluku makedonskog Sobranja o “autentičnom tumačenju Zakona o amnestiji”.

Skupštinska odluka iz jula 2011. odnosi se na četiri predmeta ratnih zločina koja je 2008. godine Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) ustupio makedonskim sudovima. Makedonsko pravosuđe je posle toga poništilo sva četiri slučaja.

Predmeti se tiču zverstava koja su navodno činili pripadnici raspuštene Oslobodilačke nacionalne armije (ONA) tokom oružanog sukoba 2001. godine.

“Bez obzira na sudski ishod, moj muž – koga je 2001. otela ONA na području Tetova – neće se vratiti”, kaže Dimovska.

“Međutim, ne mogu da prihvatim da država tek tako odbacuje međunarodno pravo i dozvoljava da oni koji su oteli naše najmilije ostanu nekažnjeni”, dodaje ona pokazujući fotografiju supruga Dimitrija, jednog od 12 kidnapovanih Makedonaca iz Tetova.

Ona se priseća da je skupština usvojila zakon prema kojem se optuženima ne može suditi u Makedoniji.

Dimovska, međutim, i dalje želi da zna zašto niko nije tražio od bivšeg komandanta ONA-e Dauta Redžepija Leke – optuženog da je izdao naređenje da se dotične osobe kidnapuju – ili bivšeg političkog predstavnika ONA-e Alija Ahmetija, danas lidera vladajuće Demokratske unije za integraciju (DUI), da kažu gde su sahranjena tela preostalih osam od 12 otetih Makedonaca.

Dvanaest muškaraca oteto je u julu i avgustu 2001. godine na području Tetova, na ulasku u grad ili dok su radili u polju.

Ustavni sud Makedonije

Oni su Andre Ristovski (rođen 1967. godine), Vasko Mihajlovski (1963), Cvetko Mihajlovski (1949), Dimitrije Dimkovski (1941), Krsto Gogoski (1934), Simeon Jakimovski (1941), Boban Jevtimovski (1972), Vasko Trajčevski (1953), Ilko Trajčevski (1953), Đoko Sinadinovski (1954), Boško Dimitrievski (1945) i Slavko Dimitrievski (1952).

Pošto se oružani sukob 2001. godine okončao Ohridskim mirovnim sporazumom, usvojen je takozvani Zakon o amnestiji.

Precizno tumačenje Zakona, međutim, i dalje je predmet sporenja.

Političke stranke građana albanske nacionalnosti tvrde da Zakon daje potpuni imunitet svima koji su učestvovali u pobuni.

Drugi smatraju da se četiri slučaja mogućih ratnih zločina koja je ustupio MKSJ moraju izuzeti iz odredbi o imunitetu i da protiv navodnih počinilaca mora da se povede istraga.

Neke istaknute grupe boraca za ljudska prava slažu se s tim. U međunarodnoj organizaciji “Amnesti internešenel” u septembru prošle godine je rečeno da strahuju kako s primenom Zakona o amnestiji na ova četiri predmeta žrtve oružanog sukoba neće doživeti ostvarenje pravde.

“U avgustu 2001. godine Ali Ahmeti je poslao dokument nemačkoj ambasadi u Skoplju u kojem se navode imena otetih Makedonaca”, priseća se Vojo Gogovski, čiji je otac otet u julu 2001, dok je njegovo telo kasnije identifikovano među posmrtnim ostacima pronađenim u masovnoj grobnici kod sela Neprošteno blizu Tetova.

“U to vreme on je tvrdio da zna gde se nalaze tela 12 otetih Makedonaca”, dodaje on.

“Ahmeti je ispričao u ambasadi o otetim ljudima zato što su nemačke trupe u sklopu NATO-a bile prisutne na području Tetova.”

Zvaničnici vlade su u nekoliko navrata u poslednjih deset godina potvrdili da je Ahmeti znao za sudbinu otetih Makedonaca.

Rodbina otetih | arhivski snimak

Jedan od njih je bivši ministar unutrašnjih poslova Ljube Boškoski. Haški tribunal je protiv njega kasnije podigao optužnicu za kršenje pravila i običaja rata, ali ga je sud oslobodio svih optužbi.

Makedonska policija je u oktobru 2001. godine, nekoliko dana pre nego što je sprovela prvu operaciju iskopavanja masovnih grobnica i ekshumacije tela, izjavila da su oteti Makedonci ubijeni a potom sahranjeni u tri grobnice u blizini Tetova.

U jednoj od najvećih, rečeno je, nalazila su se tela šest osoba. U drugoj je sahranjeno troje ili četvoro ljudi, dok su tela preostalih dveju osoba smeštena u treću grobnicu.

“Prema izjavama svedoka, tela ubijenih nalaze se na samom dnu ove grobnice. Čitava grobnica zatrpana je smećem iz obližnjeg sela, da bi se prikrio masakr”, rečeno je tada u policiji.

Iako je operacija ekshumacije pokrenuta uz sporazum međunarodnih zvaničnika i lokalnog življa, na policiju i istražne timove otvorena je vatra kada su stigli, što se završilo smrću trojice policajaca.

Pod jakim policijskim obezbeđenjem, forenzički eksperti su kasnije otkrili posmrtne ostatke na jednoj od lokacija, nakon čega je operacija iz bezbednosnih razloga morala biti obustavljena.

Od 2001. godine nije bilo više pokušaja da se ispitaju druge lokacije na kojima su, prema iskazima svedoka, zakopani preostali oteti.

“Bio je to neizdrživ posao”, kaže za BIRN doktor iz tima koji je radio na otkrivanju tela.

“Sve vreme smo se nalazili na nišanu snajpera. Ali, u svom tom smeću razbacanom po lokaciji, uspeli smo da pronađemo ostatke ljudskih kostiju i gotovo čitavo jedno telo na dubini od 4,5 metara”, dodaje on.

“Operacija je, međutim, tada prekinuta a istraga obustavljena. Kasnije smo utvrdili da posmrtni ostaci koje smo našli pripadaju četvorici nestalih Makedonaca.”

Jama kod Tetova u kojoj su pronađeni posmrtni ostaci četiri tela

Uprkos rezultatima koji su potvrdili da su to tela četvorice nestalih Makedonaca, njihove porodice odbile su da ih preuzmu.

I tako, 11 godina posle okončanja sukoba, oni i dalje leže u Institutu za sudsku medicinu u Skoplju.

Što se tiče preostalih osam tela, niko nije izdao nalog da se dovrši njihova ekshumacija, iako u policiji tvrde da znaju gde su sahranjena na području Tetova.

“Rodbina četvorice poginulih ispočetka nije prihvatala rezultate iako ih je potvrdio Institut za sudsku medicinu iz Tuzle, u BiH, posle čega je kompletna dokumentacija dostavljena sudu u Tetovu, nadležnom za istragu”, kaže za BIRN doktor Aleksej Duma, direktor Instituta za sudsku medicinu.

“Ali istraga nije nastavljena, niti su porodice četvorice nestalih došle da preuzmu tela”, dodaje on.

Predstavnici porodica otetih Makedonaca, koji su tražili da ostanu anonimni, rekli su da policija i vlada nisu prestajale da obećavaju kako će se slučaj razrešiti do kraja – i da će tela drugih nestalih biti pronađena, kao i da će se organizovati zajednička sahrana za sve njih.

“Sada kada je usvojen zakon o amnestiji za tzv. haške slučajeve, očigledno je da su nas lagali”, kaže član jedne od porodica.

“Sve porodice su se udružile i uvek smo sve radili zajednički“, dodaje on.

“Ali nakon što su nekim porodicama ponuđena radna mesta, one su se distancirale od udruženja i više nismo mogli da se složimo šta da radimo sa identifikovanim telima”, nastavlja on.

“I tako se, 11 godina posle sukoba, ona i dalje nalaze na Institutu.”

I dok Makedonija obeležava jedanaestu godišnjicu potpisivanja Ohridskog mirovnog sporazuma, koji je okončao sukob davanjem većih prava albanskoj zajednici, porodice otetih žele da im država omogući razrešenje verovatno najbolnije teme koja je preostala iz tog vremena.

Rodbina želi da se obustavljena istraga završi

Oni žele da se okonča obustavljena istraga, temeljno ispitaju druge lokacije koje je navela policija i pronađu ostala tela.

“Neće biti pomirenja dok se ne reše ova bolna pitanja”, kaže žena kojoj su oteti sin i muž.

“Nemam ništa protiv amnestije, ali zakon mora da važi za sve. Ne tražimo ništa drugo, samo da znamo gde su tela.”

Sud u Tetovu je 2005. godine proglasio nestale mrtvima, a porodice su dobile obeštećenje u iznosu od 10.000 do 20.000 evra za svakog nestalog.

Obeležavanje jedanaestogodišnjice mirovnog sporazuma, međutim, podsetilo je na još jedno bolno nerešeno pitanje.

Oko 200 interno raseljenih lica iz sela Aračinovo kod Skoplja i Matejče kod Kumanova, čiji su domovi uništeni u sukobu, i dalje živi u studentskim domovima.

“Naši domovi su spaljeni, naše albanske komšije nam ne dozvoljavaju da se vratimo u svoja sela”, kaže Jana Stojanovska, predsednica Udruženja raseljenih “Zora”.

“Oni su nezakonito zauzeli i obrađuju našu zemlju, a država ne čini ništa da reši naš problem”, dodaje ona.

“Oko 200 ljudi i dalje je interno raseljeno i živi u sobičcima studentskih domova u Skoplju.”

Stojanovska kaže da su raseljeni tužili državu zato što im nije obezbedila siguran povratak kućama.

Makedonski sudovi odbili su većinu njihovih pritužbi, posle čega su oni tužbu podigli u Sudu u Strazburu.

“Izvršeno je psihijatrijsko veštačenje, prema čijim nalazima svi patimo od posttraumatskog stresa i imaćemo probleme do kraja života, ali Sud nije smatrao da treba da dobijemo obeštećenje jer nismo izgubili delove tela”, kaže Stojanovska.

“Više ne znam kome da se obratim s našim problemom.”

Da sve bude gore, u nekoliko slučajeva u kojima je sud dodelio obeštećenje za traumu preživljenu tokom sukoba, viši sud ih je kasnije odbacio.

Raseljenim Makedoncima sada je naloženo da vrate taj novac.