Popularna knjiga kosovske istorije uznemirila i Albance i Srbe

Albanski profesor sa Kosova je razljutio istoričare i iz Srbije i iz svoje domovine.

U trilogiji o Kosovskoj istoriji koju je napisao Jusuf Budžovi, objavljenoj u februaru, piše između ostalog da su Albanci, a ne Grci, osnovali grad Troju.

On takođe insistira da je Kosovo bilo duhovni i kulturni centar Albanije milenijumima i naziva mitom tvrdnje Srbije da je ono nekada bilo središte srpskog srednjovekovnog carstva.

Srpski zvaničnici rekli su da knjiga “nije zasnovana na činjenicama”. Neke od kolega sa Kosova su imale slične komentare, zbog čega je autora knjige Ministar obrazovanja Rame Buja izostavio iz programa obeležavanja 100 godina albanske nezavisnosti u maju.

Uprkos tome, ili možda upravo zbog toga, Budžovijeva knjiga se prodaje brzo. 12,000 kopija je već kupljeno, a planirano je da se na jesen objavi i izdanje na engleskom jeziku.

P: Srpski zvaničnici kažu da je Vaša knjiga bez naučne osnove, da izostavlja Srbe i da opisuje Kosovo kao duhovni centar, i albansku državu. Kako ste odgovorili?

O: Reakcija Srba na moju knjigu je bila očekivana, imajući u vidu njihovu poznatu hegemnističku politiku koja je nanela štetu njihovoj naciji kao i drugim tokom proteklih nekoliko decenija. Sada se ova istorija pokazala kao laž, upravo pomoću naučnih argumenata, koji su poznati čak i srpskim istoričarima.

Optužbe da sam izostavio Srbe nisu istinite. Oni koji pogledaju moju knjigu videće da Slovene, kao i pojedinačno, Srbe, nisam izostavio, nakon što su se prvi put doselili u 12. veku. Prikazana je njihova istinska, objektivna uloga.

To su dokumentovali i mnogi srpski autori koji se ne slažu sa hegemonističkom koncepcijom srpskih akademika koji su od Vase Cubrilovica do Dobrice Ćosića sprovodili anti-albanski, antihrvatski i anti-bosanski program.

Citiram Milana Budimira, Jeričeka i mnoge srpske i inostrane autore koji zauzimaju objektivan stav prema albanskoj i srpskoj strani, izbegavajući zamke mitova, gde se Kosovo naziva „kolevkom Srbije“ i „sedištem srpske crkve“.

Reći da su Albanci imali svoju ulogu u hrišćanstvu nije revizija istorije, nego stvarnost koju prihvata sav naučni svet.

P: Kako komentarišete reakciju Slavenka Terzića, naučnog savetnika Instituta za istoriju Srpske akademije nauka i umetnosti?

O: Reakcije Terzića i drugih, zasnovane su na predrasudama i pokazuju da oni ne mogu da podnesu naučnu istinu, posebno kada istina dolazi od istraživača albanskog porekla.

Da imaju malo smisla za nauku imali bi strpljenja da pročitaju moju knjigu i suoče se sa naučnim argumentima, a ne da učestvuju u delovanju političkog taloga.

Političke reakcije iz Instituta za istoriju Srpske akademije nauka i umetnosti pokazuju da nije bilo naučnog pristupa, samo političkog. Akademija koja je stavila nauku u službu hegemonističke politike je pokazala da ostaje u svom hegemonističkom stanju uma.

Iz tog razloga, nije iznenađenje da čak i posle međunarodne intervencije NATO-a 1999. kada su Kosovari bili žrtve genocida pod bivšim srpskim predsednikom Miloševićem, ova „nauka“ zadržava isti jezik i nastavlja da objavljuje knjige koje pozivaju na mržnju prema Kosovarima i Albancima.

P: O čemu je ova knjiga, zašto ste odlučili da je objavite iz kojih razloga izgleda kako izgleda?

O: Istorija Kosova je u tri toma: „Antika i Srednji Vek“, „Otomansko carstvo“ i „Od Londonske konferencije do međunarodnog protektorata“, i uključuje duhovnu istoriju Albanaca od antike do našeg vremena. Ova duhovna istorija takođe uključuje Slovene i Grke, ali vidi njihov dolazak u skladu sa novom stvarnošću.

Do sada su mnoge studije prikazivale Albance bez naučne objektivnosti.

To se desilo i zbog toga što su Srbija, Crna Gora i Grčka nakon što su stekli nacionalnu nezavisnost u 19. veku, pokušali da obrišu etničku oblast Albanije, kako Albanci ne bi mogli da pronađu svoje mesto na karti Balkana.

U prvom delu, antici, pokušao sam da povežem Ilirsku tezu [koja tvrdi da su Iliri predaci Albanaca] sa Pelaškom [koja tvrdi da su predaci Grka Pelazgi], dok u “Srednjem veku” proučavam Arberite [potomke Pelazga i Ilira] u kontekstu Vizantije.

U ovoj tački je moje neslaganje sa srpskim istoričarima koji insistiraju na tome da su Albanci doseljnici iz Azije. Takođe, za ove istoričare, moja procena vremena u kome se dešava Otomansko osvajanje na Balkanu je neprihvatljiva. U ovom kontekstu, proces islamizacije Albanaca, kao i Hrišćana, sagledan je na različit način, gde Srbi nisu uvek tako „hrabri“ suparnici Turaka, nego vazali koji su mnogo spremniji na saradnju.

Tako da ovo i druga pitanja na koja se odgovara različito iz ugla današnjih stereotipa, grade okvir moje knjige „Kosovo“, koja predstavlja jednu kritičku istoriju ne samo u odnosu na velikosrpsku istoriju, već i odnosu na ideologije Prištine i Tirane.

P: Da li ste zadovljni prodajom vaše knjige?

O: Knjiga se toliko dobro prodaje da možemo reći da zaslužuje epitet „porodične knjige koja se mora imati“. Interesovanje za ovu knjigu je izvanredno, bez presedana u svim albanskim područjima, što dokazaju i tri reizdanja u tri meseca, kao i 12,000 prodatih primeraka.

Sada štampamo četvrto izdanje. Treba reći da se knjiga nije dobro prodavala samo na Kosovu, već od skoro i u Makedoniji, Albaniji i Crnoj Gori. Naročito u Makedoniji knjiga „leti“ sa polica.

P: Kakva je bila reakcija Akademije nauka i umetnosti Kosova?

O: Akademija nauka i umetnosti Kosova i druge naučne institucije – Institut za Istoriju, Institut za albanologiju i istorijsko odeljenje Univerziteta u Prištini – na žalost nisu raspoloženi za naučni pristup. Svojim „radom“ oni sebe isključuju iz nauke.

Naši akademici i naučnici se bave pedagoškim pitanjima, predavanjem na privatnim fakultetima i većina njih su dobro plaćeni konsultanti vlade, a neki su ušli i u političke partije.

Njima je ugodno da prepuste velika naučna pitanja idealistima čijim radom niko nije zadovoljan.

P: Šta mislite o odluci Ministra obrazovanja Rame Buja da vas izostavi sa liste govornika  na godišnjici albanske nezavisnosti?

O: Ovom proizvoljnom akcijom, bez presedana u našoj zemlji do sada, Buja je poslao tri poruke međunarodnoj zajednici, Beogradu i Turskoj.

Prvima je želeo da kaže da će trenutna politička klasa ostati u okviru Ahtisarijevog paketa, gde se Kosovo tretira kao multikulturalno društvo.

Beogradu njegova poruka govori da će poštovati sporazum o predaji upravljanja hrišćanskim nasleđem Kosova Srpskoj pravoslavnoj crkvi; Turskoj ovo govori da mi i dalje prihvatamo intervencije Ankare pri reviziji istorije Otomanskog carstva.

Ovaj članak je finansiran u sklopu projekta BICCED, uz pomoć Švajcarskog kulturnog programa.