/en/file/show//Images/ADA/BalkanArmsTrade-webimages/IMG_4715_EXPORTED-lead.jpg
EnglishShqip 27 Jul 16

Krvavi poslovi: Put oružja vredan 1.2 milijarde evra

Naoružanje iz centralne i istočne Evrope rasplamsava sukobe na Bliskom istoku.

Lorens Marzouk, Ivan Angelovski i Miranda Patrucić BIRN Beograd, London, Sarajevo

U noći 28. novembra, 2015. godine, kargo avion Iljušin Il-76 beloruske avio kompanije Rubi Star poleteo je sa piste beogradskog Aerodroma Nikola Tesla, u pravcu grada Džeda u Saudijskoj Arabiji.

Trup aviona bio je prepun oružja.

Bio je to samo jedan od najmanje 68 letova koji su u proteklih 13 meseci transportovali naoružanje iz centralne i istočne Evrope ka Bliskom istoku i Turskoj koje su, zatim, oružje preusmerile ka brutalnim građanskim ratovima u Siriji i Jemenu, otkrivaju Balkanska istraživačka mreža (BIRN) i Mreža za istraživanje organizovanog kriminala i korupcije (OCCRP).


Beogradski aerodrom | BIRN

Ti letovi predstavljaju samo mali deo od 1,2 milijarde evra vrednih poslova ugovorenih za kupovinu oružja od 2012. godine do danas.

Istovremeno, tokom prethodne dve godine, dok je na hiljade tona oružja letelo na jug, stotine hiljada izbeglica sa Bliskog istoka krenulo je ka severu, bežeći od sukoba koji su ubili više od 400 hiljada ljudi.

Dok se Evropa trudi da zatvori izbegličku rutu, put oružja vredan preko milijardu evra ostaje otvoren – i veoma usnosan.

Ova trgovina je gotovo sigurno nelegalna, tvrde stručnjaci za oružje i ljudska prava.

“Sve ukazuje na sistemsko preusmeravanje oružja ka naoružanim grupama optuženim za ozbiljna kršenja ljudskih prava. Ako je to tačno, ovi poslovi su nezakoniti prema ATT-u (Sporazum UNotrgovini naoružanjem) i drugim međunarodnim zakonima i morali bi odmah da se prekinu”, kaže Patrik Vilken (Patrick Wilcken), ekspert za oružje pri organizaciji Amnesti Internešnal (Amnesty International) koji je imao uvid u dokaze koje su pribavili novinari.

S obzirom na ulog od nekoliko stotina miliona evra i činjenice da im fabrike naoružanja rade prekovremeno, zemlje koje su ušle u trgovinu sa Bliskim istokom imaju prilično snažan motiv da puste poslove da procvetaju.

Uprkos brojnim dokazima da se oružje preusmerava sirijskim i drugim naoružanim grupama optuženim za teške zločine, dozvole za izvoz naoružanja nastavljaju da se izdaju.

Čitavu trgovinu, prema rečima Roberta Stivena Forda (Robert Stephen Ford), bivšeg američkog ambasadora u Siriji, koordinišu američka Centralna obaveštajna sluzba (CIA), Turska i zemlje Zaliva kroz centre u Jordanu i Turskoj. U praksi, dosta oružja prođe i ispod radara službi ovih zemalja.

Novinari BIRN-a i OCCRP-a su, tokom jednogodišnjeg istraživanja, pregledali brojne informacije o izvozu oružja, izveštaje UN, podatake o letovima i ugovore o trgovini oružjem koji otkrivaju kako se na Bliski istok transportuje hiljade automatskih pušaka, minobacačke municije, raketnih bacača, protiv-tenkovskog naoružanja i teških mitraljeza iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Bugarske, Češke, Rumunije i Slovačke.

Od početka rata u Siriji, 2012. godine, ovih osam zemalja odobrilo je isporuke naoružanja za Saudijsku Arabiju, Jordan, Ujedinjene Arapske Emirate i Tursku u vrednosti od najmanje 1,2 milijardi evra.

/en/file/show//Images/ADA/Arms%20stories%20/1_point_2_billion_SERBIAN_hires_0940.jpg

 Stvarna cifra je verovatno daleko veća, s obzirom da većina zemalja još uvek nije objavila izveštaje o izvozu oružja za 2015. i 2016. godinu.

Četiri zemlje koje se pojavljuju kao kupci, snabdevaju oružjem naoružane grupe u Siriji i Jemenu. Te zemlje pre 2012. godine gotovo da uopšte nisu nabavljale oružje u centralnoj i istočnoj Evropi.

Oružje i municiju iz centralne i istočne Evrope, koja se prepoznaje na snimcima i fotografijama sa ratišta u Siriji i Jemenu, koriste jedinice Slobodne sirijske armije koju podržava Zapad, ali i borci islamističkih grupa poput Ansar al-Šama, Džabhat al-Nusre (koja je deo al-Kaide), zatim borci Islamske države (ISIS), pripadnici frakcija koje se bore na strani sirijskog predsednika Bašar al Asada, kao i jedinice Sunitskih boraca u Jemenu.

...

Sudeći po oznakama na pojedinim komadima oružja, značajna količina vojnih sredstava koja se koriste u Siriji i Jemenu proizvedena je nedavno – čak i 2015. godine.

Od oružja  u vrednosti oko 1,2 milijarde evra vrednosti, koliko je dobilo dozvolu za izvoz, dosadašnje isporuke su vredele oko 500 miliona evra, pokazuju nacionalni izveštaji o trgovini naoružanjem, kao i relevantni izveštaji UN.

Učestalost i broj kargo letova – od kojih su BIRN i OCCRP ispratili najmanje 68 za nešto više od godinu dana –  pokazuju da je transport oružja sa centralnoevropskih i istočnoevropskih aerodroma, ka vojnim bazama na Bliskom istoku, stabilan i konstantan.

Avion koji se najčešće koristi za transport – Iljušin IL-76 – može da ponese oko 50 tona tereta, odnosno oko 16 hiljada kalašnjikova ili oko tri miliona metaka. Ostali avioni, koje su ispratili novinari BIRN-a i OCCRP-a, poput Boinga 747, mogu da ponesu i duplo više tereta.

Naoružanje se, međutim, ne transportuje samo vazduhom. Od decembra 2015. na ovamo, novinari su identifikovali i najmanje tri pošiljke američke vojske iz luka u Crnom moru do luka u Crvenom moru, sa oko 4.700 tona oružja i municije. 

Bodil Valero, članica Evropskog parlamenta iz Švedske koja je radila na poslednjem izveštaju o izvozu naoružanja iz EU, ovu trgovinu oružjem naziva sramnom.

“Možda se oni –[Bugarska, Slovačka i Hrvatska] – ne stide ali ja mislim da bi trebalo” rekla je Bodil u izjavi za BIRN i OCCRP.

“Zemlje koje prodaju oružje Saudijskoj Arabiji ili Bliskom istoku i Severnoj Africi ne obavljaju dobre procene rizika i time krše pravila EU, kao i domaće zakone”, dodala je ona.

Gotovo svi odgovori predstavnika vlasti Hrvatske, Crne Gore, Srbije i Slovačke na pitanja BIRN-a i OCCRP-a su identični i svi tvrde da poštuju međunarodne obaveze. Neki navode da Saudijska Arabija nije na crnoj listi zemalja za izvoz oružja, dok drugi smatraju da njihove zemlje nisu odgovorne ukoliko oružje zavši u trećim zemljama.

Pitanje legalnosti

Postoje tri nivoa međusobno povezanih zakona koji regulišu međunarodnu trgovinu oružjem – nacionalni, zakoni Evropske Unije (EU) i međunarodni – ali nema formalnog mehanizma kažnjavanja onih koji prekrše zakon.

Pored opšte zabrane izvoza zemljama pod embargom svaki pojedinačni zahtev za izvoznu dozvolu posebno se razmatra.

U slučaju Sirije, trenutno ne postoje sankcije na snabdevanje opozicije oružjem.

Kao rezultat toga, zakonitost odobrenja izvoza zavisi od toga da li su zemlje sprovele temeljnu i pažljivu analizu čitavog niza pitanja, uključujući i onih koja se odnose na verovatnoću preusmeravanja oružja kao i na to kako će se izvoz odraziti na mir i stabilnost.

Bosna i Hercegovina (BiH), Bugarska, Hrvatska, Češka Republika, Crna Gora, Rumunija, Srbija i Slovačka su sve potpisnice Sporazuma UNotrgovini naoružanjem (ATT) koji je stupio na snagu u decembru 2014, godine i u kome su navedene mere čiji je cilj sprečavanje nedozvoljene trgovine oružjem i njegovo preusmeravanje.

Zemlje članice EU takođe se rukovode zakonski obavezujućom Zajedničkom pozicijom o trgovini oružjem iz 2008. godine kojom se od svih zemalja traži da, u procesu razmatranja zahteva za dozvole za izvoz oružja, uzmu u obzir osam različitih kriterijuma, uključujući i to da li zemlja poštuje lljudska prava, očuvanje “regionalnog mira, bezbednosti i stabilnosti” kao i rizik od preusmeravanja.

U sklopu napora da uđu u EU, BiH, Srbija i Crna Gora su već prihvatile ove mere i izmenile svoje zakone.

Izvoz oružja inicijalno se procenjuje na osnovu potvrde o krajnjem korisniku, ključnom dokmentu koga izdaju vlasti uvozne zemlje a koji pruža garancije vezano za to ko će upotrebljavati oružje kao i da ono nije namenjeno za izvoz u treće zemlje.

Vlasti u centralnoj i istočnoj Evropi izjavile su za BIRN i OCCRP da su takođe dodale i klauzulu kojom se zahteva od kupca da traži odobrenje u slučaju da kasnije želi da izveze tu istu robu.

Pored ovih osnovnih provera, na osnovu nacionalnih i zakona EU, kao i ATT-a zemlje su takođe obavezne da izvrše i čitav niz drugih procena rizika, mada su razgovori sa organima vlasti i njihove izjave pružile malo dokaza o tome.

Koliko je zapravo legalna trgovina sa Bliskim istokom? Pogledajte u zasebnom tekstu.

Saudijska Arabija – kraljevstvo oružja

Kanal snabdevanja oružjem iz centralne i istočne Evrope ka Bliskom istoku za potrebe poslednjih ratova, može se pratiti od zime 2012. godine kada su na desetine teretnih aviona natovarenih oružjem i municijom iz vremena bivše Jugoslavije, počele da poleću iz Zagreba u pravcu Jordana. Kupac je bila Kraljevina Saudijska Arabija. Nedugo zatim pojavili su se prvi snimci hrvatskog oružja na ratištu u Siriji.

Njujork tajms je u februaru 2013. godine, objavio da je jedan visoki hrvatski zvaničnik tokom posete Vašingtonu u leto 2012. godine, ponudio hrvatske zalihe jugoslovenskog oružja za potrebe Sirije. Nešto kasnije Zagreb je povezan sa Saudijcima koji su finansirali kupovine pri čemu je CIA pomagala oko logistike za vazdušni transport koji je počeo krajem te godine.

Dok su hrvatske vlasti uporno negirale bilo kakvu ulogu u slanju naoružanja Siriji, bivši američki ambasador u Siriji potvrdio je za BIRN i OCCRP navode Njujork tajmsa zasnovane na anonimnom izvoru o tome kako je posao sklopljen. On je izjavio i da nije u poziciji da o tom poslu detaljnije govori.

Ovo je bio samo početak nezapamćene trgovine naoružanjem iz centralne i istočne Evrope sa Bliskim istokom pošto se kanal snabdevanja proširio kako bi obuhvatio robu iz još sedam zemalja. Lokalni trgovci oružjem obezbeđivali su oružje i municiju iz svojih zemalja i posredovali u prodaji municije iz Ukrajne i Belorusije, čak su pokušavali i da obezbede sovjetske protivtenkovske sisteme kupljene od Velike Britanije.

Do Arapskog proleća 2011. godine, trgovina oružjem između istočne Evrope i Saudijske Arabije, Jordana, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Turske – četiri ključna oslonca sirijske razjedinjene opozicije –  gotovo da nije ni postojala, pokazuje analiza podataka o izvozu oružja.

Ovo se, međutim, promenilo nakon 2012.

Prema nacionalnim i izveštajima o izvozu oružja EU kao i prema trvdnjama izvora iz vlasti, od tada pa do 2016. godine osam istočnoevropskih zemalja odobrilo je izvoz oružja i municije za Saudijsku Arabiju u vrednosti od najmanje 829 miliona evra.

Počev od 2012. Jordan je obezbedio izvozne dozvole u vrednosti od 155 miliona evra, Ujedinjeni Arapski Emirati - 135 miliona, a Turska - 87 miliona, čime ukupan iznos dolazi do 1,2 milijarde evra.

Katar, još jedan od glavnih snabdevača sirijske opozicije, ne pojavljuje se u dokumentacijama o izvozu oružja iz zemalja Centralne i Istočne Evrope. 

Džeremi Bini (Jeremy Binnie), stručnjak za bliskoistočno naoružanje koji radi za nedeljnik Džejns Difens Vikli (Jane’s Defense Weekly), publikaciju koja se smatra najboljim izvorom informacija iz oblasti odbrane i bezbednosti, kaže da je veći deo oružja koje se izvozi iz istočne Evrope vrlo verovatno namenjen Siriji, i, u manjoj meri, Jemenu i Libiji.

“Sa malim izuzecima, vojske Saudijske Arabije, Jordana, UAE i Turske koriste zapadno pešadijsko naoružanje i municiju pre nego sovjetsko”, rekao je Bini. “Shodno tome čini se verovatnim da su velike pošiljke sredstava koje su te zemlje kupovale […] - namenjene njihovim saveznicima u Siriji, Jemenu i Libiji”.

BIRN i OCCRP su došli do poverljive dokumentacije iz srpskog Ministarstva odbrane i zapisnika sa niza među-resornih sastanaka iz 2013. godine. Ova dokumenta pokazuju da su pojedinci u Ministarstvu odbrane Republike Srbije bili zabrinuti da bi isporuke Saudijskoj Arabiji mogle biti preusmerene u Siriju, naglašavajući da Saudijci ne koriste oružje iz centralne i istočne Evrope kao i da su poznati po tome da snabdevaju oružjem sirijsku opoziciju.

Odlučujući o zahtevu jednog od trgovaca oružjem, Ministarstvo odbrane Srbije odbilo je njegov zahtev za dozvolu za izvoz u Saudijsku Arabiju, da bi samo nakon godinu dana odobrilo nove isporuke oružja pravdajući to nacionalnim interesima. 

Snage saudijske arabije pretežno su snabdevene “zapadnim” oružjem, ali koriste i određenu količinu opreme iz centralne i istočne Evrope – vojne kamione češke proizvodnje i nešto automatskih pušaka proizvedenih u Rumuniji. Međutim, imajući u vidu umešanost Saudijske Arabije u sukob u Jemenu, čak se i izvoz oružja namenjenog njihovim snagama smatra kontroverznim .

Zbog civilnih žrtava u građanskom ratu u Jemenu, Holandija je postala prva zemlja Evopske unije koja je obustavila izvoz oružja u Saudijsku Arabiju, a Evropski parlament pozvao je na uvođenje embarga na izvoz oružja na nivou EU.

Logistika snabdevanja: kargo letovi i izbacivanje terata iz vazduha

Oružje iz centralne i istočne Evrope transportuje se na Bliski istok teretnim avionima i brodovima. Identifikacijom konkretnih prevoznih sredstava, novinari su mogli da prate transport oružja u realnom vremenu.

Detaljnom analizom redova letenja na pojedinim aerodromima, istraživanjem istorijata različitih avio-kompanija, praćenjem letova i saradnjom sa izvorima iz pojedinih evropskih kontrola letenja, novinari su uspeli da precizno identifikuju 68 letova koji su u proteklih 13 meseci prenosili oružje ka Bliskom istoku.

Aerodromi u Beogradu, Sofiji i Bratislavi su glavni centri za transport oružja, pri čemu je najviše letova bilo iz Beograda, glavnog grada Srbije.

Vazdušni most za Bliski istok

Najmanje 68 kargo letova iz Srbije, Slovačke, Bugarske i Češke Republike prevezlo je u proteklih 13 meseci hiljade tona oružja i municije u Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate iJordan, tri ključna snabdevača sirijskih pobunjenika.

Letovi su identifikovani je na osnovu detaljne analize redova letenja na pojedinim aerodromima, istraživanjem istorijata različitih avio-kompanija, praćenjem letova i saradnjom sa izvorima iz pojedinih evropskih kontrola letenja.

Prema podacima Evropske unije o letovima i intervjuima sa posmatračima aviona, kargo letovi iz centralne i istočne Evrope za Bliski istok, a naročito za vojne baze, bili su veoma retka pojava do kraja 2012. godine kada je pak došlo do skoka u otkupu oružja i municije.

Najčešće upotrebljavan avion - Iljušin Il-76 – može da nosi do 50 tona tereta ili otprilike 16 hiljada    AK-47 Kalašnjikova ili tri miliona metaka. Drugi, uklljučujući i Boeing 747, mogu da prevezu najmanje duplo veći teret.

Za 50 od ovih 68 identifikovanih letova zvanično je potvrđeno da su prevozili oružje i municiju: 

  • Direktorat civilnog vazduhoplovstva Srbije potvrdio je da je od 1. juna 2015. do 4. jula 2016. godine 49 letova iz Srbije ili koji su prolazili kroz Srbiju prevozilo oružje i municiju. Ova potvrda je dobijena nakon višenedeljnog odbijanja da se da bilo kakav komentar, uz pozivanje na poverljivost informacija, a nakon što su BIRN i OCCRP izneli svoje dokaze, uključujući i fotografije utovara vojnih sanduka u avione na beogradskom aerodromu Nikola Tesla u četiri navrata.
  • Zvaničnik bugarske Carinske službe potvrdio je da je jedan let bugarske avio-kompanije Rubi Star Airways nosio oružje sa udaljenog bugarskog aerodroma Gorna Oryahovitsa do aerodroma Brno-Turany u Češkoj Republici a zatim dalje, u Akabu u Jordanu.
  • Identifikovano je još 18 letova za koje se veruje da su prevozili oružje i municiju a na osnovu: podataka o kompaniji za vazdušni transport i  dosadašnja praksa prevoza oružja; veza sa prethodnim letovima kojima je prevoženo oružje; vojni aerodromi kao destinacija:
  • Obavljeno je 10 letova za vazduhoplovnu bazu Princ Sultan u Al Kharj-u u Saudijskoj Arabiji i vazduhoplovnu bazu Al Dhafra u Abu Dabiju, Ujedinjeni Arapski Emirati, što ukazuje na verovatno prisustvo oružja ili municije. Pored ovoga, Direktorat civilnog vazduhoplovstva Srbije potvrdio je da je 14 letova do baza Princ Sultan i Al Dhafra u istom periodu prevozilo oružje.
  • Sedam letova obavila je iz Slovačke i Bugarske jordanska avio-kompanija International Air Cargo, deo Jordanskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, i za njih je otkriveno da su prevozili oružje i municiju iz Hrvatske uJordantokom zime 2012. godine. Bugarski penzionisani pukovnik i stručnjak za borbu protiv terorizma Slavcho Velkov, koji održava mnoge i bliske kontakte sa vojskom, rekao je za BIRN i OCCRP da je letovima od Sofije do Amana “transportovano oružje u Saudijsku Arabiju, pretežno za sirijski konflikt”. Pored toga, od strane srpskog Direktorata za vazduhoplovstvo potrvđeno je i da je još jedan let ove avio-kompanije nosio oružje u tom istom periodu.
  • Jedan let obavio je beloruski vazdušni kargo prevoznik TransAVIAexport koji ima dugu istoriju transportovanja oružja. Srpski trgovac oružjem Slobodan Tešić angažovao je ovu avio-kompaniju 2014. godine da preveze srpsko i belorusko oružje i municiju u vazduhoplovne baze u Libiji koje su bile pod kontrolom raznih militantnih grupa. Prema izveštaju Ujedinjenih nacija (UN) za 2015. godinu, komisija UN za sankcije istražila je ovaj slučaj i ustanovila potencijalna kršenja sankcija UN. Pored toga, srpski Direktorat za vazduhoplovstvo potvrdio je da je pet letova ove avio-kompanije prevozilo oružje u ovom istom periodu.

 

Mnogi od ovih letova usput su imali su i još po jednu stanicu – što znači da su najverovatnije preuzimali dodatne količine oružja i municije – pre odlaska na finalnu destinaciju.

Prema statistici letova EU, od leta 2014. godine na ovamo, avioni iz Bugarske i Slovačke su isporučili 2 268 tona tereta istim vojnim bazama u Saudijskoj Arabiji i UAE.

Distribucija oružja

Oružje koje za potrebe naoružanih grupa u Siriji kupuju Saudijska Arabija, Turska, Jordan i Ujedinjeni Arapski Emirati, transportuje se preko dva tajna komandna centra u Jordanu i Turskoj, tvrdi Ford, bivši američki ambasador u Siriji.

Komande, kojima rukovode bezbednosni i vojni zvaničnici iz Zaliva, Turske,  Jordana i SAD – koordinišu distribuciju oružja proverenim sirijskim opozivionim grupama, pokazuju podaci Karter centra (Carter Center) iz Atlante, ekspertske organizacije čiji tim prati konflikt u Siriji.

“Svaka od zemalja koje su učestvovale u pomaganju oružanoj opoziciji zadržala je pravo konačnog odlučivanja o tome koje grupe u Siriji dobijaju ovu pomoć”, rekao je Ford.

Dokumentacija  iz jedne od kargo kompanija do koje su došli novinari BIRN-a i OCCRP-a pokazuje da je u leto 2015 moldavska kompanija AeroTransCargo obavila šest letova kojima je preneto najmanje 250 tona municije između vojnih baza u Saudijskoj Arabiji i međunarodnog aerodroma Esenboga u Ankari, glavnom gradu Turske - dolazna tačka za oružje i municiju namenjenu sirijskim pobunjenicima.

Piter Vizman (Pieter Wezeman) sa štokholmskog Međunarodnog instituta za mirovna istraživanja, vodeće organizacije za praćenje izvoza oružja, rekao je da sluti da su ovi letovi deo logističke operacije snabdevanja sirijskih pobunjenika municijom.

Oružje se zatim, iz vojno-operativnih centara ili kopnenim putem, prevozi do sirijske granice ili ga vojni avioni izbacuju iz vazduha.

Komandant Slobodne sirijske armije iz Alepa, koji je, zbog svoje bezbednosti, insistirao na anonimnosti, rekao je za BIRN i OCCRP da se ovo oružje raspoređuje iz centralnog štaba u Siriji. “Nas ne zanima zemlja porekla, mi samo znamo da je ono iz istočne Evrope”, izjavio je on.

Saudijci i Turci oružjem snabdevaju i islamističke grupe koje nemaju podršku SAD i koje su u pojedinim slučajevima u sukobu sa frakcijama koje podržavaju Vojno operativni centri, dodao je Ford. 

Prema njegovim rečima, iako nije lično bio uključen u pregovore sa Srbijom, Bugarskom i Rumunijom oko dostavljanja oružja Siriji, on veruje da je CIA imala ulogu u ovom procesu.

“Kada su u pitanju operacije ove vrste teško mi je da zamislim da nije postojala neka koordinacija između obaveštajnih službi, ali je moglo sve da bude strogo ograničeno na obaveštajne kanale”, rekao je on. 

Sjedinjene Države nisu imale samo logističku ulogu u isporučivanju oružja sirijskim pobunjenicima. Preko svoje Komande za specijalne operacije (SOCOM) pri Ministarstvu odbrane SAD su kupovale i isporučivale sirijskoj opoziciji ogromne količine vojnog materijala iz istočne Evrope a u sklopu američkog programa za obuku i opremanje vrednog 450 miliona evra (500 miliona dolara).

Od decembra 2015. godine SOCOM je angažovao tri teretna broda da prevezu 4 700 tona naoružanja iz luke Konstance u Rumuniji i bugarske luke Burgas do Bliskog istoka, najverovatnije u sklopu tajnog snabdevanja Sirije oružjem.

Prema američkim dokumentima o nabavci, isporuke su obuhvatile mitraljeze, raketne nosače i protivtenkovsko oružje – kao i metke, minobacačke mine, granate, rakete i eksploziv.

Poreklo oružja koje je SOCOM poslao je nepoznato a roba nabrojana u transportnim dokumentima je dostupna na zalihama širom centralne i istočne Evrope.

Nedugo nakon jedne od isporuka, kurdske grupe koje podržava SOCOM objavile su na Tviteru i Fejsbuku fotografiju magacina u severnoj Siriji krcatog sanducima municije, tvrdeći da su dobile isporuku oružja u čijoj su nabavci posredovale Sjedinjene Američke Države.

SOCOM nije želeo ni da potvrdi niti da negira da su isporuke išle za Siriju.

Američka dokumenta o nabavci takođe otkrivaju da je, za potrebe tajnih operacija, SOCOM od 2014. do 2016. godine obezbedio sirijskim pobunjenicima bugarsko oružje i municiju u vrednosti od najmanje 25 miliona evra kao i srpsku municiju u vrednosti od 11 miliona evra.

Posao koji cveta

Patrik Vilken, ekspert za oružje pri organizaciji Amnesti Internešnal kaže da su centralna i istočna Evropa u odličnoj poziciji da zarade na neverovatnom porastu potražnje za oružjem nakon Arapskog proleća.

 “Geografska blizina i manjak kontrole izvoza obezbedili su nekim balkanskim zemljama vodeću poziciju u ovoj trgovini, u nekim slučajevima čak i uz prikrivenu podršku SAD”, dodao je on. “Istočna Evropa rehabilituje industrije oružja iz vremena hladnog rata koje se šire i ponovo postaju profitabilne”.

Srpski premijer Aleksandar Vučić nedavno se hvalio da bi njegova zemlja mogla da proizvodi pet puta onoliko oružja koliko sada proizvodi a da i dalje ne bi mogla da zadovolji potražnju.

“Nažalost, u drugim delovima sveta se itekako ratuje više nego ikad i sve što proizvedete, kako god da okrenete, na bilo kojoj strani sveta možete da prodate” rekao je on.

Proizvođači oružja u Bosni i Hercegovini i Srbiji rade punim kapacitetom, neki uvode dodatne smene a neki su već prestali da primaju nove porudžbine.

Najviši saudijski zvaničnici – naviknuti na pregovore sa zapadnim gigantima oko poslova sa borbenim avionima vrednih milijarde evra – sada moraju da rade sa malim istočnoevropskim posrednicima koji imaju pristup jednostavnom oružju bivšeg sovjetskog bloka.

Posrednici poput srpskog CPR Impex-a i slovačkog Eldon-a tu sada igraju ključnu ulogu u snabdevanju Bliskog istoka oružjem i municijom.

Sadržaj isporuka je obično nepoznat zahvaljujući tajnosti koja obavija poslove sa oružjem, ali dve potvrde o krajnjem korisniku i jedna izvozna dozvola koje su pribavili BIRN i OCCRP, otkrivaju neverovatan obim otkupa za sirijske korisnike.

Na primer, saudijsko Ministarstvo odbrane izrazilo je interesovanje za kupovinu od srpskog trgovca oružjem, CPR Impex-a, veće količine oružja uključujući i stotine zastarelih T-55 i T-72 tenkova, miliona okvira municije, višecevnih raketnih sistema i raketnih bacača. Navedeno oružje i municija proizvedeni su u bivšoj Jugoslaviji, Belorusiji, Ukrajni i Češkoj Republici.

Izvozna dozvola izdata u januaru 2015. malo poznatoj slovačkoj firmi Eldon odobrila je ovoj kompaniji pravo da transportuje u Saudijsku Arabiju hiljade istočnoevropskih raketnih bacača, mitraljeza i skoro milion metaka u ukupnoj vrednosti od 32 miliona evra.

Analiza društvenih medija koju su uradile BIRN i OCCRP pokazuje da je čehoslovačko, jugoslovensko, srpsko, hrvatsko i bugarsko oružje prisutno na ratištima u Siriji i Jemenu.

Dok stručnjaci smatraju da države istočne i centralne Evrope pokušavaju da umanje sopstvenu odgovornost, oružje iz ovih zemalja samo dodatno rasplamsava konflikte koji su već odneli ogroman broj života i izazvali nezapamćenu patnju.

“Prodaja ovih količina oružja prouzrokovala je neizreciva ljudska stradanja u tom regionu, ogroman broj raseljenih i dovela do toga da zaraćene strane ozbiljno krše ljudska prava, čineći otmice, pogubljenja, mučenja i silovanja”, kaže Vilken.

Dodatno izveštavanje: Atanas Tchobanov, Dušica Tomović, Jelena Ćosić, Jelena Svirčić, Lindita Cela, RISE Moldova i Pavla Holcova. 

Tekst je objavila Balkanska istraživačka mreža BIRN kao deo projekta „Tragom dokumenata do boljeg upravljanja“ (A Paper Trail to Better Governance).